Zatvorene radnje u Solunu, foto: Sakis Mitrolidis/AFP/Getty Images
Prošle nedelje svetski mediji su objavili da je završen program finansijskog spasavanja Grčke koji su 2010. započeli EU i MMF. Naslovi su nazdravljali grčkom oporavku i verovatnom ukidanju mera štednje. Optimistički izveštaji su osmogodišnju intervenciju Evrope u Grčkoj opisivali kao pobedu solidarnosti u EU i trijumf stroge evropske ljubavi prema svojoj crnoj ovci.
Pažljivije tumačenje činjenica razotkriva mnogo turobniju stvarnost. Iza slika o ukidanju mera štednje i ponovnoj finansijskoj nezavisnosti Grčke pomalja se prizor opustošene zemlje koja je upravo stupila u novi period od 42 godine (2018-2060) nemilosrdne štednje i još težih dužničkih okova. Prošla nedelja bi trebalo da bude zapamćena i izučavana kao primer postizanja međunarodne saglasnosti na temelju apsurdne laži.
Počnimo od definicije termina. Šta je finansijska pomoć i po čemu je grčki slučaj izuzetan? Posle svetskog finansijskog sloma 2008. gotovo sve vlade su spasavale svoje banke. Zna se da su Britanija i SAD odobrile Engleskoj banci, odnosno Federalnim rezervama da doštampavaju brda državnog novca da bi obezbedile opstanak banaka. Pored toga, vlade tih zemalja su pozajmljivale ogromne svote za dalju pomoć oslabljenim bankama, a njihove centralne banke su finansirale veliki deo tih dugova.
Na evropskom kontinentu se odigravala daleko teža drama zbog neobične odluke EU iz 1998. da stvori monetarnu uniju čiji će temelj biti Centralna evropska banka, koja nema političku podršku EU, već samo 19 vlada odgovornih za spasavanje sopstvenih banaka u vremenima finansijskih potresa. Šta je uzrok ovog čudnog aranžmana? To što je nemački uslov za prelazak s nemačke marke na evro bio da se svakoj centralnoj banci – na primer italijanskoj ili grčkoj – najstrože zabrani finansiranje banaka ili vlade.
Dakle, kada su se 2009. francuske i nemačke banke pokazale još nesolventnijim od banaka Volstrita ili Sitija, nije postojala centralna banka koja bi raspolagala zakonskim autoritetom ili političkom voljom za njihovo spasavanje. Te godine je čak i nemačku kancelarku Angelu Merkel obuzela panika kada su je obavestili da njena vlada preko noći mora da prebaci 406 milijardi evra poreskih obveznika u nemačke banke.
Ni to nije bilo dovoljno. Nekoliko meseci kasnije saradnici su obavestili gđu Merkel da prezadužena grčka država, baš kao ni nemačke banke, ne može da se izbori sa dugovima. Da su objavile bankrotstvo, Italija, Irska, Španija i Portugalija bi krenule istim putem, što znači da bi se Berlin i Pariz suočili sa spasavanjem njihovih banaka za koje bi bilo potrebno više od jednog biliona evra. U tom trenutku je odlučeno da se grčkoj vladi ne sme dozvoliti da kaže istinu, to jest da prizna bankrotstvo.
Da bi održala tu laž, Atina je dobila, iza dimne zavese „solidarnosti s Grčkom“, najveći zajam u ljudskoj istoriji. Da bi se umirili razljućeni nemački parlamentarci, gargantuovski zajam je bio uslovljen nametanjem surovih mera štednje koje će grčke građane držati u stanju neprekidne akutne krize.
Ako zaista želite da shvatite pustošenje koje je usledilo, zamislite šta bi se dogodilo u Britaniji da su Škotska kraljevska banka, Lojds i druge banke u Sitiju spasavane bez ikakve pomoći Engleske banke, već samo pomoću spoljnih zajmova trezoru. I to pod uslovom da se britanske plate smanje za 40 odsto, penzije za 45 odsto, minimalna nadnica za 30 odsto, a troškovi zdravstva za 32 odsto. Britanija bi danas bila pustinja Evrope, onakva kakva je postala Grčka.
Ali zar se taj košmar nije završio prošle nedelje? Ne. Tehnički govoreći, spasavanje Grčke sastoji se iz dva dela. Prvi je da EU i MMF daju grčkoj vladi neke finansijske olakšice kako bi izgledalo da ona otplaćuje svoje dugove. Drugi su surove mere štednje u vidu besmisleno visokih poreskih stopa i divljačkog smanjenja penzija, plata, sredstava za zdravstvo i obrazovanje.
Prošle nedelje je okončan treći paket pomoći, kao što je drugi okončan 2015. a prvi 2012. Sada imamo četvrti takav paket, koji se od prethodnih razlikuje na dva beznačajna načina. Prvo, umesto novih zajmova otplata 96,6 milijardi evra duga koji je trebalo da dospe početkom 2023. odložena je do kraja 2032, kada se taj novac mora otplatiti s kamatom, zajedno s drugim, ranije planiranim velikim otplatama. I drugo, umesto da to nazove četvrtim paketom pomoći, EU je trijumfalno smislila naziv „kraj spasavanja“.
Smešno visoki PDV i porezi za mala preduzeća će se naravno nastaviti, kao i nova smanjenja penzija i novi kazneni porezi na dohodak najsiromašnijih, koji su predviđeni za 2019. Grčka vlada se takođe obavezala da će održavati dugoročni budžetski višak bez obzira na otplaćivanje duga (3,5 odsto nacionalnog dohotka tokom 2021. i 2,2 odsto u periodu 2022-2060), što zahteva stalne mere štednje. Prema proceni samog MMF-a, verovatnoća da to ikad ostvari ijedna zemlja evrozone manja je od 6 odsto.
Ukratko, pošto su spasili francuske i nemačke banke na račun najsiromašnijih građana Evrope i pošto su bacili Grčku u dužnički zatvor, grčki kreditori su prošle nedelje odlučili da proglase pobedu. Gurnuvši Grčku u komu, postarali su se da to stanje postane trajno i nazvali ga „stabilnost“: bacili su naše građane u bezdan i to slave kao oporavak. Kao što bi rekao Tacit, napravili su pustinju i nazvali je mir.
The Guardian, 26.08.2018.
Prevela Slavica Miletić