U pograničnim područjima među članicama EU živi 150 miliona ljudi ili približno trećina stanovništva evropske zajednice, kojima je kako potvrđuju zvanični izveštaji pristup komšijskom tržištu i dalje znatno teži nego robi. Dok evropske i američke kompanije brine da li će profit uspeti da preskoči sve brojnije granične ograde zbog zaoštravanja političkih mera prema migrantima, u Africi je prekogranična trgovina jedini način preživljavanja za najsiromašnije, većinom žene, koje u „tržišnoj konkurenciji“ i doslovno umiru za parče hleba.
Svaki dan, više od dva miliona ljudi prelazi unutrašnje granice u Evropskoj uniji, od kojih su njih 1,3 miliona takozvani prekogranični radnici. Oni predstavljaju 0,6% svih zaposlenih u EU, pa na taj način zarađuje za život, na primer, 450.000 Francuza, 270.000 Nemaca, 140.000 u Poljaka, 135.000 Slovaka… Ipak, za razliku od robe, usluge i dalje nisu dovoljno integrisane u jedinstveno evropsko tržište iako one čine više od 70% BDP-a Unije, ocenjuje OECD u svojoj analizi o prekograničnoj saradnji, ističući da prekogranično pružanje usluga na unutašnjem tržištu stvara samo 5% BDP-a EU, za razliku od 20% u slučaju roba.
Evropska komisija, s druge strane, iznosi računicu da pogranična područja zauzimaju 40% teritorije EU, na kojoj živi 30% stanovništva Unije, te da se na tim područjima ostvari do 30% evropskog BDP-a, „što je ispod njihovog potencijala“. Zato je Komisija oformila još 2015. godine posebno telo sa zadatkom da utvrdi najveće prepreke za razvoj prekogranične saradnje. Lista je ispala podugačka, sa čak 239 pravnih i admnistrativnih barijera koje iako nisu vidljive kao klasične granice, itekako predstavljaju „usko grlo“ u saradnji pograničnih područja u kojima živi 150 miliona stanovnika EU.
Kočnice koje sapliću ideju o jedinstvenom evropskom tržištu razvrstane su u tri najvažnije kategorije. Prva se odnosi na barijere u prekograničnom zapošljavanju, usled nedostatka informacija o dostupnim poslovima, procedurama da se za njih konkuriše, da li je ujednačeno priznavanje stečenih znanja i veština, te kakva su pravila o obavezama poslodavaca i kako je regulisan sistem socijalne zaštite. Druga grupa problema je vezana za prekogranično poslovanje kompanija, koje zbog mnoštva procedura iziskuje u proseku 60% veće troškove nego kada se posluje samo na lokalnom tržištu. U treću kategoriju su svrstane prepreke koje se odnose na javne usluge u zemljama članicama, kao što su različita pravila za pružanje zdravstvenih usluga, ili nepovezanost javnog saobraćaja u pograničnim područjima.
Svakodnevni život ispred politike
Prekogranična saradnja u zemljama EU ostvaruje se uz pomoć Evropskog fonda za regionalni razvoj (ERDF), iz kojeg se do sada za period od pet godina izdvajalo oko šest milijardi evra, a Evropska komisija je pokrenula posebne programe podrške, naročito za prekogranično zapošljavanje, uz primere najbolje prakse koji drugima mogu poslužiti kao uzor.
Jedan od takvih primera je pogranično područje između Nemačke i Češke, koje od svih pograničnih teritorija u EU beleži najmanju stopu nezaposlenosti – samo 2%, a što se pre svega objašnjava sličnim ekonomskim modelom koji nastoji da uspostavi ravnotežu između tržišta i socijalne države, kao i sličnim sistemom obrazovanja, koji je u obe zemlje zasnovan na dualnom obrazovanju. Prema oceni Evropske komisije, odličan primer je i pogranična oblast između Francuske i Nemačke na reci Ren i saradnja koju su upostavila dva grada – francuski Strazbur i nemački Kel. U toj oblasti živi oko pola miliona ljudi, koji bez problema posluju i trguju s obe strane granice, a preko novog mosta koji je završen 2017. godine, svakodnevno u oba smera prelazi i do 42.000 vozila. Uz to, Starzbur i Kel su formirali zajedničku tarifnu zonu za pogranični tranzit, čime su rešili i probleme kao što je cena karata za tramvaj koji prevozi putnike od jednog do drugog grada.
Da je logika svakodnevnog života često ispred, pa i suprotna političkim odlukama, ilustruju primeri u pograničnim područjima gde je deo stanovnika unutar, a deo van EU. Tako nemački trgovinski lanci koji se nalaze u neposrednoj blizini granice sa Švajcarskom posluju kao da je svaki dan Božić, i to zahvaljujući navali Švajcaraca koji masovno dolaze u kupovinu jer su im cene u Nemačkoj daleko povoljnije nego u sopstvenoj zemlji. U jednom od njih, koji posluje u gradiću sa svega 29.000 stanovnika, dnevno kupuje više od 34.000 ljudi, od kojih preko polovine čine švajcarski državljani.
Ako predstava o Nemačkoj kao „jeftinoj zemlji“ mnogima zvuči neverovatno (osim ako nisu Švajcarci), još je zanimljivija gužva koja vlada na granici između Finske i Rusije, uprkos zvanično proklamovanim sankcijama na relaciji Brisel – Moskva. Gužvu pretežno stvaraju Finci, koji kao „turisti“ obilaze pogranična mesta u Rusiji, masovno kupujući hranu, alkoholna pića, cigarete, odeću, obuću i nakit, čije su cene oko tri puta niže nego u njihovoj zemlji. Priliv finskih „turista“ u Rusiji raste od 2016. godine za oko 5% godišnje, ali istovremeno opada broj ruskih građana koji dolaze u Finsku. Za razliku od 2014. godine, kada su Rusiji uvedene sankcije i tamošnji žitelji nagrnuli u pogranična finska mesta u tolikom broju da su podizani dodatni trgovinski objekti, uporedo s padom rublje opadao je i broj ruskih „turista“ u Finskoj – u 2016. za 40% i za dodatnih 15% u 2017. godini. Rusi koji i dalje kupuju u Finskoj, sada utroše polovinu iznosa koji su trošili nekada, odnosno oko 115 evra.
Posrtanje slobodnog tržišta pred migrantima
Ipak, najveću pretnju prekograničnoj saradnji u Evropi iznedrila je migrantska kriza. Primera radi, nemački gradić Frajlasing na granici s Austrijom, godinama je profitirao od Šengenskog sporazuma. Ponovno uvođenje graničnih kontrola usled priliva ogromnog broja migranata – tokom 2016. kroz ovo mesto je dnevno prolazilo i do 15.000 izbeglica, koliko Frajlasing ima ukupno stanovnika – prepolovilo je prihode tamošnjih trgovaca i prouzrokovalo ozbiljne ekonomske posledice za ceo region s obe strane granice.
Vraćanje graničnih kontrola među evropskim državama koje su u sistemu šengena moglo bi u narednoj deceniji prouzrokovati štetu od 110 milijardi evra, upozorava se u analizi konsultantske kuće „France Strategie“, pri čemu bi polovinu procenjene štete uzrokovao pad turizma, 40% bi bila posledica otežanog prekograničnog zapošljavanja, a 12% štete bi izazvao otežan transport robe. Samo za Francusku troškovi bi iznosili između jedne i dve milijarde evra u kratkročnom roku, odnosno 10 milijardi evra u sledećih deset godina, ističe se u analizi. Naime, francuski turizam bi u neposrednoj budućnosti zabeležio štetu između 500 miliona i milijardu evra, ekonomski gubitak zbog otežanog pograničnog kretanja radnika iznosio bi 300 milona evra, a saobraćaj bi zabeležio štetu od oko 120 miliona evra. Dugoročno, granična kontrola bi bila jednaka porezu na trgovinu između članica šengena po stopi od 3%, što bi dovelo do strukturnog pada trgovine između 10 i 20%, upozoravaju francuski analitičari.
Slična strahovanja muče i američke privrednike koji posluju uz granicu sa Meksikom, koji već gube milijarde dolara zbog oštre poltike predsednika SAD Donalda Trampa prema susednoj državi s ciljem da se zaustavi priliv meksičkih migranata. Nasuprot mnogim žiteljima Arizone, jedne od četiri američke savezne države duž granice sa Meksikom, koji smatraju da su ilegalni meksički useljenici krivi za drastičan pad nadnica američkih radnika, i s druge strane za povećanje troškova obrazovanja i zdravstvene zaštite, kao i za značajan rast kriminala, lokalni privrednici lobiraju za manje oštre mere, jer imaju drugačije interse. Naime, samo u gradu Tusonu u Arizoni, meksički državljani troše milijardu dolara godišnje na robu u lokalnim radnjama i na usluge u tamošnjim hotelima i drugim turističkim objektima. Međutim, daleko su značajnije svote, pa time i rizici od gubitka kada su u pitanju brojne američke korporacije koje su u Tusonu otvorile svoja sedišta i kancelarije za prekogranične industrijske projekte i trgovinu.
Rezervacija za odlazak u smrt
Korporativne muke oko toga da li će profit uspeti da preskoči sve brojnije ograde za slobodnu trgovinu, predstavljaju paralelni univerzum u poređenju sa situacijom u Africi, gde je prekogranična trgovina jedini izvor prihoda za 43% ljudi. Sa susedima preko granice uglavnom se trguje poljoprivrednim proizvodima i stokom. Najveći deo prekogranične trgovine je skromnog obima i s robom toliko male vrednosti da se ona često i ne beleži u formalnim procedurama na granici. Istraživanje u Demokratskoj Republici Kongu i u Ruandi, utvrdilo je da pogranične trgovinske aktivnosti predstavljaju glavni izvor porodičnih prihoda za tri od četiri trgovca.
Situacija u Africi se razlikuje i po tome što većinu, a u nekim regionima čak i 80% malih, prekograničnih trgovaca čine žene, kojima je to jedini izvor sredstava za život. Prema podacima Međunarodne organizacije rada (ILO), oko 60% žena u podsaharskoj Africi trguje preko granice kako bi pokrilo osnovne potrebe domaćinstva, bez ikakvih mogućnosti da ulažu u širenje poslovanja. Da posledice mogu biti i gore, i to na „evropskom pragu“, pokazuje i tragični bilans da je tokom osam prethodnih meseci poginulo šest žena iz Maroka u pograničnom području između ove afričke države i španske enklave Seuta, koja se nalazi na marokanskoj obali Sredozemnog mora.
Preko Seute, kao slobodne luke, godišnje se razmeni roba u vrednosti od oko 400 miliona evra, dok okolno stanovništvo živi u krajnjoj bedi – bez infratsrukture, industrije i prilika za iole bolji posao. Stoga se na graničnom prelazu dnevno okupi oko 3.000 muškaraca i žena, koji se guraju i tuku kako bi dobili šansu da zarade kao nosači robe. U tom metežu najviše stradaju žene koje padaju pod težinom tereta i ukolko ne uspeju da se brzo sklone, masa ih pregazi. Nakon ovogodišnjih, učestalih tragedija, u medijima su optuženi pripadnici lokalne policije da seksulano iskorišćavaju marokasnke žene kako bi im uopšte dozvolili pristup pograničnoj zoni i „rezervisali“ mesto u „pograničnoj trgovini“ koja može lako da ih odvede u smrt.
Kriminal „najslobodniji“ na slobodnom tržištu
Bez obzira na ogromne razlike u ekonomskom položaju pograničnih područja u svetu i na političke tenzije oko toga da se slobodna trgovina monopolizuje za sopstvene interese, dva trenda odolevaju svim izazovima: sklonost međunarodnih kompanija da koriste pogranična područja kako bi izbegle plaćanje poreza i činjenica da je na slobodnom tržištu očigledno „najslobodniji“ organizovani kriminal. Procenjuje se da su prihodi od međunarodnog kriminala dostigli vrednost od oko 1250 milijardi američkih dolara godišnje, što je preko šest puta više od ukupne razvojne pomoći i oko 1,5% svetskog BDP-a.
Vladimir Adonov