Može li čovečanstvo malo da se skrasi? Ravno je deset godina od kada je protutnjala jedna opaka finansijska kriza od koje se mnogi ni do danas nisu oporavili, a evo opet preti… I to ne neki provincijski ekonomista željan publiciteta nego OECD. Ne prete samo finansije nego gde god ko stigne. Prete ratom – Rusija pravi najveće manevre u istoriji. A njoj opet preti Amerika da će joj zagorčati Siriju. Preti korupcija, truljenje širom sveta. Preti nam klima zbog ljudskog gramzivog razvoja. Preti beda – opet raste broj ljudi koji gladuju, a Makron priznaje da 8 miliona Francuza živi u bedi. Prete nam rehabilitacije gadova i zločinaca. Preti fašizam, kao sinonim za latentno ljudsko zlo.
Musolini je rekao kako nije on izmislio fašizam, nego ga je samo oslobodio iz ljudske podsvesti. Istorija nas nije naučila ničemu. Demos je izmislio slobodu govora i olimpijske igre, a plebs bacanje drugačije mislećih (hrišćana) divljim zverima i gladijatore kao zabavu. Demokratija jenjava, plebsokratija nadire!
Ambicije ovoga teksta su znatno skromnije nego hrvanje sa svim problemima čovečanstva – dovoljne su finansije pa da se čoveku vrti u glavi. Evo šta kaže pomenuti izveštaj OECD: Finansijski sistem je “drogiran” neprekidnim injekcijama likvidnih sredstava centralnih banaka. Sem toga, u izveštaju se skreće pažnja da je u cirkulaciji (sredinom 2017.) 532 biliona (hiljade milijardi) dolara derivata, što je sedam puta veće od ukupnog svetskog BDP (brutio domaćeg proizvoda). Budući da se derivati najvećim delom ne obrću preko berze, to i ne postoji precizna evidencija koliko ih je u opticaju, pa nagađanja idu od pomenute brojke preko 542 biliona (BIS – Bank for International Settlements) do 1,2 bilijarde dolara1) prema procenama Investopedije. Uoči izbijanja krize 2007. godine računalo se da derivati iznose 586 biliona (hiljada milijardi). Voren Bafet je derivate nazvao “finansijska sredstva masovnog uništavanja” – taj milijarder je sigurno znao šta govori.
Po optimističkim računicama, derivati su obuzdani ili je makar usporen njihov rast, ali je zato rast dugova eksplodirao. Kapitalizam jednostavno nije u stanju da funkcioniše ako ne parazitira, jedući tuđu vrednost2). Svojedobne paranoje sa socijalističkim “gigantima-gubitnicima” dečije su zabavište prema onome što današnji svetski kapitalistički poredak priređuje. Upravo u toj pandemiji dugova leži najveća nagazna mina na putu opšteg razvoja. Prema podacima Instituta za međunarodne finasije (IIF) iz Vašingtona, ukupni dugovi (javni i privatni) 2017. iznosili su 237 biliona (hiljada milijardi) dolara, što je tri puta (318 odsto) više od ukupnog svetskog BDP. Dakle, zajedno sa derivatima to je već provalija od 10 svetskih bruto dohodaka!
Deluje upečatljivije ako se ukupna suma dugova razbije po sektorima i uporedi sa stanjem od pre deset godina kada je buknula kriza. Dakle 2008. godine (prvi semestar) dugovi kompanija su iznosili 46, a ove godine 74 biliona; dugovi vlada (država) bili su 37, a sada su 67 biliona; dugovi porodica su bili 37, a porasli su na 47 biliona i konačno dugovi finansijskih institucija su bili 58, a sada su 61 bilion dolara. U toj hrpi ne izgleda mnogo, ali su studentski krediti u Americi porasli za 170 odsto i iznose 1.400 milijardi dolara! Kada se sve sabere ispada da su ukupno dugovi pre deset godina bili 179, a danas 2493) hiljada milijardi dolara, odnosno 47 odsto više. I još: aktive centralnih banaka 2009. godine iznosile su 6 a danas 21 hiljadu milijardi dolara. Pravi i pseudo novac buja ne sve strane. A to ne sluti na dobro.
Onaj duhoviti i kvarni Aleksandar Tijanić zaslužan je za masovnu distribuciju fake news o pilećem pamćenju (srpskog naroda) od 8 sati. Prof. Endru Janček sa NMBU – norveškog univerziteta ustanovio je da pilići imaju odlično pamćenje, često bolje nego njihovi uzgajivači. Ipak bih malo da podsetim na krizu od pre 10 godina4). Bojim se da se malo ko još seća Angela Mocila, finansijskog mahera koji je smislio prvo IndyMac Bank, pa Countrywide mortgage fond, da bi preko njih lansirao subprime kredite, deleći ih i šakom i kapom. Kada je ocenio da se kreditni balon naduvao do opasnih razmera prodao je i banku i fond za 470 miliona dolara, proglašen biznismenom godine i ubrzo netao iz javnosti. Samo godinu i po dana kasnije kada su svi krenuli njegovim putem ekplodirala je kriza planetarnih razmera.
Navodim to zato što je britanska vlada, pokušavajući da ublaži stagnaciju posle proklamovanja Brexita, obzanila program stanogradnje pod naslovom Help to buy po kojem se sa samo 5 odsto predujma u gotovini može graditi ili kupiti bilo kakva nekretnina. Zaduživanje porodica naglo je krenulo. Druga je stvar kako će ih iz zesede dočekati kamate kroz godinu ili dve, no u ovom trenutku bum je ostvaren. Kako kaže Angel Guria, generalni sekretar OECD, “konstanta je da svaki bum (u Britaniji opet stambenih kredita) neizbežno prati trenutak pada i otrežnjenja”.
Praviti novac niodčega nije ni malo lak poao. On zahteva talenat, pamet, ambicioznost i beskrupuloznost.
Ekonomista Rodžer Butl piše: “Genij velikih spekulatornih investitora je da uoče znatno ranije od drugih. To jeste struka, ali je i fantastična veština balansiranja. Proteklih decenija ta veština i mudrost kreiranja finansijskih proizvoda na žalost nije doprinela stvaranju, nego razaranju vrednosti”. Nekada su se preraspodele obavljale pobunama i revolucijama, veliki je napredak bio kada su tu funkciju preuzele izaborne vlasti. Danas taj posao obavlja finansijski sektor bez posedovanja demokratskog mandata! Bogatstvo se može naći koncentrisano na jednom mestu, ali to ne znači da se tu i stvara. Menadžeri svetskih banaka imaju funkciju feudalnih gospodara, samo što nas, za razliku od feudalaca, još lažu kako su oni stvorili brda novca u njihovim bankama.5)
Možda ja malo umišljam ali mi odgovara za tezu o plebsokratiji da su hrišćanske crkve, prepoznavši ponovnu opasnosti nasilja plebsa, koji se nešto pitomije naziva i populizmom, našle u prvim redovima otpora sadašnjosti i budućnosti kakve se nude. Dakako, iz te akcije izuzeta je pravoslavna crkva, koja ima preču potrebu raščišćavanja nekih problema iz srednjeg veka. Bivši naftaš i današnji Kenterberijski nadbiskup (lider anglikanske crkve), Džastin Velbi, inicijator je poziva na generalni remont britanske ekonomije, koji je uobličio londonski think-tank IPPR (Institute for Public Policy Research) i formulisao u “73 preporuke”. Najznačajnije su: povećanje poreza na nasleđe, dividende i profite korporacija; povećanje minimalnih plata; povećanje javnih investicija; uvođenje radnika u upravljanje kompanijama i energičnije prenošenje vlasti na regije (samoupravljanje?). “Jaz između bogatih i siromašnih – kaže Velbi – se stalno produbljuje, naročito u odnosu na nove generacije, to razara našu indentitetnu svest o tome šta smo. Najveći deo siromašnih čine radničke porodice koje su doskora bile srednja klasa.”
Samo tri dana kasnije (07.09.2018.) nezaobilazni papa Francisko u intervjuu za vodeći italijanski ekonomski dnevnik Il Sole 24 Ore napominje: “Nastaje jedan novi feneomen isključivanja ljudi iz pripadnaja društvu. Neki su to nazvali ekonomija škarta. Onaj ko je isključen nije samo iskorišćen nego i odbačen, smatran otpadom, gurnut van društva. Tako struktuirana ekonomija ubija, a u centar je stavila novac. Kada ljudska osoba nije u centru, kada novac postane cilj iznad svih ostalih, kada otpada etika, konstruišu se strukture siromaštva, ropstva – škarta /…/ Stavljanje finansija u epicentar i ispred realne ekonomije nije slučajno: u pozadini je lažna teza da novoc stvara novac. Pravi novac stvara se jedino radom. Rad je taj koji garantuje čoveku dostojanstvo.” Ovo su dakako samo pabirci iz opširnog i značajnog intervjua, koji je sam Papa sa dozom humora nazvao “skoro enciklikom” i koji je mene postojanog nevernika uverio da nisu sve crkve samo “otrov za narod”.
I još nešto: Elon Mask, onaj prebogati fantasta, smislio je iznenađenje koje zbog opskurnosti informacija nije baš Jarno, pa ostaje dilema treba li ga shvatiti kao letnju razonodu ili revoluciju – kako autor tvrdi. Reč je o tome da je dotični Mask za 700 miliona dolara otkupio većinski deo ekskluzivnog Bitkoin Koda i smislio da tim putem nanese surov udarac Volstritu uskačući u njegove igre. On veruje da će uspeti da napravi nove velike pare, ovoga puta na račun svetskih finansija i “polako ali sigurno početi da umanjuje ogromno anonimno bogatstvo, nešto kao kada se u pokeru pojavi novi igrač i počne da dobija”. Stvar izgleda čak komična, no danas se najveće pare mlate na komediji i glupiranju. Ipak Mask nije Koča Popović, koji je iz obilja imućne porodice otišao u komuniste i partizane da bi stvarao pravedniji svet. Mask, iako uspe, samo će u ličnom interesu menjati objekte svog neobuzdanog bogaćenja.
Za one koji ovakve analize preskaču “jer ih se ne tiču”, ubacio bih zanimljiviji detalj: sve to se u krajnjoj liniji reflektuje u našim platama, bednom životu, neurozi i nemaštini. Svet je globalizovan i ono što se dešava ma gde pogađa i nas – Srbija i Vučić nisu pupak sveta. Ako su u pitanju enormne sume novca što kolaju, pa se čak moraju objašnjavati fusnotama da bi se shvatila njihova pogubnost, onda znači da finansije “kipe” te da se moraju obuzdavati rastom kamata. Taj rast kamata i sve skuplji dolar manje razvijenim zemljama (a Srbija je jedna od njih) čine njihove dugove još skupljim. Kako bi se vraćali dugovi, moraju se zavrtati slavine opšte potrošnje, gde su na prvom mestu penzije i plate… takva su pravila važeće igre!