Bliže se lokalni izbori: Opet počinje "takmičenje" ko je veći Bošnjak, Srbin i Hrvat
Foto: BHRT
Za političke lidere i stranke preko kojih se plasiraju obmane, izazivaju strah i neizvjesnost narod je postao sredstvo preko kojeg ostvaruju političke, stranačke i lične ciljeve
Bliže nam se ponovo lokalni izbori. Kao i do sada, izbori će se odvijati u uslovima vladajućih inatnih politika, normalizacije svih devijantnih pojava u društvu i konstantnih tenzija na političkoj sceni. Isključive, usmerene samo na realizaciju svojih stavova i etničkih interesa, na kalkulacije oko pozicija i međusobne kritike, ni vlast ni opozicija ne pokazuju političku volju, niti preduzimaju aktivnosti da se stanje u društvu normalizuje, da se podele prevaziđu i pažnja usmeri na životne probleme lokalnih zajednica i građana.
OTROV NACIONALIZMA
Obavljajući funkcije na svim nivoima, vlast i opozicija poslaničke mandate provode baveći se konfliktima koje naizmenično izazivaju i temama o kojima imaju suprotstavljene stavove, pri čemu ne pokazuju volju da se dogovore, niti želju da prave kompromise u opštem interesu. U okolnostima kad se ne govori o problemima i programima vezanim za lokalne zajednice građani će ponovo izaći na izbore, ali je upitno da li će zaista imati mogućnost da biraju, odnosno - da li će biti dovoljno slobodni da iskažu svoju volju, da li će izborni rezultati biti korektno prikazani i da li će na izbornim listama biti opcija koja im nudi stvarne promene.
Da bih obrazložio navedene stavove, krenimo redom.
Od rata do danas, uz negiranje tuđih i isticanje sopstvene istine, u Bosni i Hercegovini su potencirane etnička pripadnost i odbrana nacionalnih interesa, a u okviru istog naroda nadmetanje ko je veći Srbin, Hrvat ili Bošnjak. Prisutan odranije i ojačan tokom ratnih sukoba, otrov nacionalizma duboko je usađen u biće naroda koji žive na ovim prostorima. Svesne toga, vođe i političke elite sva tri naroda političku agendu, borbu za vlast i održavanje na vlasti baziraju na priči o ugroženosti nacionalnih interesa, a umesto realnim životom i perspektivom zemlje, bave se produbljivanjem podela i kreiranjem novih konfliktnih situacija. Učinili su da građanima, a i svetskom javnom mnenju, država Bosna i Hercegovina danas deluje kao krajnje labavo organizovan skup plemensko-nacionalnih interesnih grupa, čiju koherentnost čuva težnja etnonacionalnih stranaka i njihovih lidera za ostvarenjem ličnih i grupnih interesa. Političkim liderima nije u interesu stabilnost, odnosno država sa nezavisnim i funkcionalnim institucijama u kojoj su uspostavljene demokratija i vladavina prava. Zato stalno neki od njih iznova ističu da je upitan njen opstanak. Čini se da je to cilj nekih struktura, kako u našoj državi, tako i van nje, koje gube iz vida da do radikalnih promena ne može doći mirnim putem.
Uz to, naše društvo nema tradiciju građanskog društva i ne razmišlja u pravcu da od odgovornosti svih pojedinaca prema državi zavisi kakva će nam država biti. Posebno je problematično kakve su državne i entitetske institucije, njihova kadrovska osposobljenost, ko sve obavlja funkcije načelnika, odbornika, poslanika, ko upravlja raznim agencijama i javnim preduzećima, koliko je celo društvo neorganizovano i neefikasno i kako se nemilice troše ogromna sredstva poreskih obveznika. U osnovi svega navedenog su neznanje, nehtenje i neodgovornost. U takvom ambijentu je u politici sve moguće, od sklapanja neprincipijelnih koalicija, da bi se zbrinuo što veći broj podobnih i proverenih kadrova, do trgovine poslaničkim mandatima, a sve u cilju osvajanja atraktivnih pozicija u vlasti i ostvarenja sopstvenih interesa. Pored toga, vlast na svim nivoima se neprekidno zadužuje, permanentno troši razvojnu supstancu i rasprodaje resurse ove zemlje, čije će posledice u narednom periodu narod sve više osećati.
Sve to se već decenijama dešava pred očima naroda. Ipak, često u suprotnosti sa svojim interesima, materijalno ugrožen, nesiguran u sopstvenu bezbednost i perspektivu, a unapred nacionalno i stranački opredeljen, narod uvek iznova bira iste stranke i lidere. Za političke lidere i stranke preko kojih se plasiraju obmane, izazivaju strah i neizvesnost narod je postao sredstvo preko kojeg ostvaruju političke, stranačke i lične ciljeve a da prema narodu ne osećaju obavezu da ispune obećano, niti odgovornost za svoje mahinacije i (ne)činjenja. Narodu daju lažna obećanja, sitne ustupke, podmićuju ga i ne biraju sredstva da dođu do podrške i glasova. U jednom od svojih tekstova Latinka Perović je napisala: “Ovo je vreme u kojem uspevaju najgori.” Dodao bih da kod nas nema kreativne državničke pameti, a politički lideri, odnosno njihova neograničena pohlepa, glavni su generatori krize u kojoj smo danas.
Dok se u istoriji vladavina uspostavljala ratovima i osvajanjima, danas se vlast uspostavlja i učvršćuje zahvaljujući novim metodama upravljanja ljudima. Jedan od najznačajnijih alata postali su mediji. Pod uticajem medija, kontrolisanih od vladajuće političke i ekonomske elite, kao i elite iz senke, kod ljudi se formira nekritička svest, podložna sumnjivim standardima, sugestijama i stereotipima, pri čemu nastupaju nepovratne promene, pa se ljudi povode za onim što vide i čuju iz medija, čak i kad je to protiv njihovih interesa. Sloboda volje tako postaje iluzija i čovek više nije samostalan u donošenju odluka. To u našoj zemlji, ali i u svetskim okvirima, u značajnoj meri dovodi u pitanje demokratiju i izražavanje sopstvene izborne volje. Uz takve medijske uticaje i često neprimerenu, nepomirljivu i agresivnu retoriku stranaka i njihovih lidera, parlamentarni i lokalni izborni ciklusi, koji se u našoj zemlji naizmenično obavljaju svake druge godine, birače dodatno pogađaju i dovode u stanje nesigurnosti, neizvesnosti, beznađa i apatije.
U takvom ambijentu je zaživeo upitan sistem vrednosti uz podanički odnos naroda prema svojim vođama. Često se u narodu za političke lidere može čuti: “Ko bi štitio naše interese da nije njega?” ili “Ćuti, kakav god da je, naš je.” Mnogi smatraju: “Nema razlike između onih na vlasti i onih koji se bore za vlast”, a neki od birača, uz komentar “Pa šta ako uzimaju, uzimaju državno, a ne tvoje” i “Zato su se i borili da dođu na vlast”, kažu “Glasaću za onoga ko da više”. Kako sa takvim stavovima građana očekivati da sistem i država budu u funkciji građana?
Scenarij je uvek isti. Nakon održanih izbora, razočarani i nezadovoljni postupcima i izjavama onih koje su izabrali, birači se pravdaju lošom ponudom gde su od ponuđenih opcija birali onu koja im se učinila najmanje loša. Nikako da u opštoj konfuziji potraže odgovor na pitanje kako su nešto bolje mogli da očekuju od onih za koje su unapred znali da su loši. O nekoj novoj i boljoj opciji narod ne razmišlja, a svako delovanje van postojećeg koncepta u začetku se guši i odbacuje, kako od stranačkih vođa, tako i od samog naroda.
Kada se nove opcije pojave, suočavaju se sa otporom okruženja, koje nevericu i neodobravanje obično iskazuje rečima: “Sve je to dobro, ali da li se tako može?” ili “Sa kim se to može ostvariti?” Narod još ne shvata da sve promene lošeg stanja zavise od njega i da ih on mora sprovesti. Zbog toga narod, nesiguran u svoju moć, nikako nije u stanju da se oslobodi neodgovornih vođa, njihovih obmana i manipulacija, te da između sebe izabere najbolje i preuzme odgovornost za sopstvenu zemlju i perspektivu.
Pitanje je samo koliko za formiranje kritičke svesti kod pojedinaca i metode građanskog otpora još imamo vremena. Čovečanstvo se nikada do sada nije toliko približilo granici svog totalnog uništenja. Uprkos ubrzanom naučno-tehnološkom napretku, težnji ka demokratiji i poštovanju ljudskih prava, ratovi, konflikti, nasilje, nepravda, glad i bolesti i dalje haraju svetom, a savremeni svetski procesi ne donose svim pojedincima i društvima progres, mir i sigurnu egzistenciju.
Živimo u svetu koji je duboko podeljen na mnogo načina: politički, rasno, verski, klasno, materijalno, interesno, virtuelno, pa čak i fizički (raznim zidinama, bodljikavim žicama i ogradama). Te podele nam mnogo govore o savremenom društvu, odnosima unutar pojedinih društvenih zajednica i društvenih grupa i o različitim faktorima koji na njih utiču. Isto tako, govore nam i o nedoslednosti i brojnim propustima u međunarodnoj politici. Tu nisu u pitanju samo materijalni interesi, borba za resurse i zone uticaja. Podele su mnogo dublje i nastale su kao posledice upitnih savremenih sistema vrednosti - od ličnih, preko grupnih, društvenih, sve do ukupnih civilizacijskih i od svih pojedinaca zahtevaju drugačiji pristup problemima, način promišljanja, ponašanja i delovanja, kako u odnosu na svakodnevne lične probleme, tako i u odnosu na savremena društvena lokalna i globalna pitanja.
Kako da dođe do promena na ovom području koje je zatrovano permanentnom pričom o nacionalnoj ugroženosti, podsećanjem na prošlost sa pozicija sopstvene istine, uz tendenciozno potenciranje pojedinačnih ekscesnih pojava, neargumentovane napade na neistomišljenike, sa čime se narod saživeo? Pasivnost naroda je izraz njegove nemoći, neznanja i nedostatka volje da se mirnim građanskim protestom iskaže nezadovoljstvo prema aktuelnim vlastima na svim nivoima. Istovremeno, predstavlja i čuvanje plemensko-nacionalnog ponosa, izražava vernost vođi koji to od njih zahteva, ali u pozadini ima i čuvanje nekih od sopstvenih pozicija, očekivanja i raznih drugih sitnih interesa.
KRITIČKO PROMIŠLJANJE
Iz ovog lavirinta u kome se narod i država nalaze teško se može izaći sa političkim vođama i njihovim pristalicama kakvi su danas prisutni na našoj političkoj sceni. Iz perspektive duboko podeljenog društva, u kojem nema političke volje za prevazilaženje podela, jačanje nezavisnih institucija, ni pronalaženje adekvatnih ustavnih i zakonskih rešenja koja će biti primenjena u praksi, još dugo će političke vođe, pojedinci i društvo biti podeljeni. Sve dok narod ovakvo stanje pasivno prihvata i krivce ne sankcioniše na izborima, neće zaživeti sistem građanskog društva, kritika loše vlasti i građanski otpor kao odgovor na postojeće probleme, niti će ljudi sa progresivnim idejama dobiti šansu da zemlju i narod povedu u bolju budućnost. Mnogi kažu da narod ima vlast kakvu zaslužuje.
Ipak, turbulentni procesi koji se odvijaju na globalnom planu, geopolitički položaj naše zemlje i kompleksna kriza u kojoj se već decenijama nalazimo vratili su nas u fokus interesovanja međunarodne zajednice. Nadajmo se da će to pomoći buđenju svesti svakog pojedinca o razlozima lošeg stanja u društvu, sopstvenoj ulozi i položaju, kao i kritičkom promišljanju o budućnosti zemlje i sopstvenoj perspektivi. U suprotnom, ništa dobro ne možemo da očekujemo. Sa nakaradnim vladajućim politikama odlazak stanovništva biće sve masovniji, a negativni trendovi u svim oblastima će jačati, što će zemlju voditi u sve dublje krize, a narod u sve teži položaj.
