Kako su na izborima u Kataloniji istovremeno svi pobedili i svi izgubili
Kada obe suprotstavljene strane na izborima tvrde da su odnele pobedu, tu nešto ne štima i lako se može predvideti da ishod neće biti dobar. To se desilo u Kataloniji, gde je najviše glasova na regionalnim izborima osvojila stranka koja podržava jedinstvo Španije, ali koja neće moći da formira vladu, jer većinu u parlamentu imaju stranke koje se zalažu za nezavisnost. Otprilike kao i pre izbora. Dakle, kockarski potez španskog premijera Marijana Rahoja nije uspeo. Katalonske težnje ka nezavisnosti nisu smirene, ustavna kriza nije rešena, a narušeni ugled španske demokratije i dalje ostaje na ispitu.
Premijer Rahoj se nadao da će na brzinu raspisanim izborima rešiti krizu nastalu nakon navrat-nanos proglašene nezavisnosti Katalonije, do koje su doveli nespremnost na dijalog i naivno skrivanje iza ustavnog paravana. Madrid je, nakon što su katalonski separatisti proglasili nezavisnost u koju ni sami ne veruju, preuzeo direktnu upravu nad Katalonijom, a separatističke lidere optužio za kršenje ustavnog poretka. Neki su u zatvoru, a neki su – na čelu sa katalonskim predsednikom Karlesom Puđdemonom – zbrisali u Belgiju. Kako separatisti nikada nisu imali zaista ubedljivu podršku većine u Kataloniji, vlada u Madridu je računala da će im zapušiti usta vanrednim izborima na kojima je nezavisnost praktično bila jedina tema. Gospodin Rahoj je verovatno planirao ovako: ako pobede unionisti, reći ćemo da se narod Katalonije jasno izjasnio protiv nezavisnosti i kraj priče. Pošto se to nije desilo, sad će morati da objašnjava celoj Španiji kako su ovo bili samo regionalni izbori, a nikako plebiscit. A moraće i svojoj Narodnoj partiji da objašnjava kako to da su baš oni na poslednjem mestu po broju osvojenih glasova u Kataloniji, tek nešto iznad četiri odsto. Ja nisam kockar, ali gubim, što reče pesnik.
A nije moralo do ovoga da dođe, samo da je u Madridu poslednjih godina bilo više spremnosti na kompromis i razgovor. Umesto da kao njegov prethodnik Zapatero vidi kako da se sa Kataloncima da se nagodi oko povećanja autonomije radi očuvanja celovitosti zemlje, Rahoj im je tu autonomiju smanjio – najpre tamo gde ove najviše boli, a to su novci – a posle se na njihove pretnje referendumom i otcepljenjem pozivao na ustav Španije koji tako nešto ne predviđa. Niko ne spori da Rahoj tu nije u pravu. Ali morao je da zna da ovo u suštini političko pitanje ne može da se rešava prostim pozivanjem na ustav. Ovako je i sebe i svoje trapave političke protivnike u Barseloni saterao u ćorsokak koji vodi ka ekstremnim potezima. Ovi raspisali referendum, oni poslali policiju da bije starije gospođe po Barseloni, pa ovi proglasili nezavisnost, a oni uveli direktnu upravu… I sad, posle svega, opet smo tu gde smo bili i pre cele ove frke.
Katalonski predsednik Puđdemon takođe se pravi naivan vičući iz Brisela kako su ovi izbori pokazali da Katalonija želi da bude nezavisna zemlja. Pre će biti da su ovi izbori pokazali da katalonsko društvo ostaje duboko podeljeno – pojedinačno najveći broj gaslova dobila je stranka koja se zalaže za celovitost Španije (Ciudadanos), a ukupno većinu će i dalje imati secesionisti. Puđdemon je, pak, u pravu kada poziva na dijalog. Ako u Madridu ima imalo mudrosti trebalo bi što pre ukinuti prinudnu upravu nad Katalonijom, pohapšene secesionističke lidere pustiti iz zatvora, a Puđdemonu i drugim liderima u bekstvu dozvoliti povratak u Barselonu. Nakon toga, Madrid mora da napravi izbor – hoće li omogućiti Kataloniji istinski referendum o nezavisnosti, dakle hoće li promeniti ustav tako da ovaj bude deo rešenja, a ne problema, ili će za početak pozvati katalonske lidere na iskren dijalog o širenju autonomije, kako ovi ne bi insitirali na nezavisnosti. Za sada nema naznaka da je Rahoj spreman na tako nešto. Nakon izbora u Kataloniji rekao je da je spreman na dijalog sa novom katalonskom vladom, ali ne i sa Puđdemonom, koji bi tu vladu trebalo da vodi. Čudna neka spremnost na dijalog.
Jedna mogućnost je da Rahoj ostane dosledan svom dosadašnjem tvrdom stavu i nastavi sa direktnom upravom nad Katalonijom, čime rizikuje nerede. Druga mogućnost je da posle ovog političkog i izbornog debakla, Rahoj padne i da na vlast u Madridu dođu političke snage spremne na dijalog sa Kataloncima, pre svega socijalisti, verovatno u koaliciji sa levičarskim Podemosom.
U međuvremenu, pošto ovi izbori nisu rešili baš ništa, vredi nadati se da će u Španiji doći do ozbiljnog preispitivanja stavova i uverenja. Španci često znaju da kukaju kako stranci ne razumeju suštinu problema u Kataloniji i kako, pre svega Zapadnjaci, nipodaštavaju špansku demokratiju. Činjenica je da je Španija za poslednjih 40 godina napravila fascinantan napredak kako u ekonomiji tako i u razvoju demokratije. Ali činjenica je i to da Španija i dalje ima ozbiljan demokratski deficit kada su u pitanju sloboda medija i borba protiv korupcije (oko 900 funkcionera iz vladajuće stranke trenutno je pod istragom za korupciju, ali nijednom ministru nije palo na pamet da podnese ostavku). Uz ove i druge probleme, španska demokratija sada pred sobom ima i mnogo veći izazov – kako da izvuče zemlju iz najveće ustavne krize od pada fašizma. Za to će trebati mnogo više demokratičnosti i mudrosti od slepog pozivanja na ustav.