Načelnik opštine Gradiška Zoran Adžić je verbalno napao novinara Miljana Kovača, uz poruku da napusti grad.
piše: Miljan Kovač
Prema mišljenju Zorana Adžića, načelnika opštine Gradiška mi koji smo u ovaj grad „odnekud došli“, ne možemo i ne smijemo biti ravnopravni sa njim koji je tu rođen. Tako sam razumio njegov jutrošnji pokušaj „monologa“ sa mnom. Da valjam, reče Adžić „ostao bih u svom mjestu“!
To što me je ovaj, kako sam za sebe voli reći, intelektualac i „master“ Elektrotehnike, usput častio epitetima, tipa, da sam budala, lud, nekulturan, ovakav onakav, nije vrijedno pomena. Ima on pravo da o meni misli sta hoće. Mislim i ja o njemu mnogo toga što nije za priču.
Mene brine nešto mnogo krupnije – smatra li načelnik i da nekoliko hiljada izbjeglih i raseljenih lica, iz Slavonije, Donjeg Vakufa, Bugojna, Zenice i drugih mjesta koji su devedesetih došli u Gradišku ne mogu imati prava koja on rođen u Bereku, kod Gradiške ima?
Smatra li da su hiljade Gradiščana koji su devedesetih, kao i oni koji svakodnevno napuštaju Gradišku u potrazi za boljim životom, manje vrijedni od njega koji je tu rođen i „ostao u svom mjestu“!?Lako je za mene. Ja sam pojedinac koji je u Gradišku došao prije pet godine svojom voljom, ali šta je sa tim hiljadama ljudi, koji bi da su „išta vljali ostali u svom mjestu“?
Adžića je naljutilo što ga nisam pozdravio jutros u jednom Gradiškom kafiću, pa me ljutito pitao što ja njega ne pozdravljam? Odgovorio sam mu: Mi smo komšije 5 godina pa se ne pozdravljamo, zašto bi se sada pozdravljali? Nakon što je konstatovao da sam nekulturan, krenuo je sa monologom i salvom uvreda na moj račun, dok je njegovo društvo uživalo i neki uz glasan smijeh neki uz uvrede koje ne bih ni ponovio, odobravavali načelnikovu „kulturu“.
Ljudi koji su sjedili sa njim, su mi do jutros bili nepoznati. Prepoznao sam jedno Ljubimka Čaklja, šefa izbornog štaba PDP-a Gradiška, pa sam njega kao poznanika pozdravio. Čakalj je pristojan gospodin i pristojno je ćutao dok je načelnik larmao. Malo me čudi šta radi u tom društvu, ali to je njegova stvar.
Adžić je u svom „pristojnom“ obraćanju meni rekao i da je strašno to što ja radim, pišući svašta o „poštenim ljudima“ koji oduvijek žive u Gradišci. Valjda oni koji su otišli iz Gradiške ili mi koji smo u nju došli ne možemo, po Adžiću, biti pošteni.
Kada je završio svoj monolog, objasnio sam mu da ja iako sam tek pet godina u Gradišci, više volim ovaj grad od njega, jer za razliku od njega, ja opštinu Gradiška ni njene građane nisam oštetio ni za jednu marku. Pitao me zašto ne idem u Trebinje (taj dio mi nije jasan, pošto nisam iz Trebinja), na šta sam mu odgovorio da imam pravo da živim gdje hoću. Rekao mi je i da ja o njemu ništa ne znam, na što sam u odgovorio da to nije istina jer je imao priliku čitati šta sve znam o njemu.
Tada je ljutito napustio svoje veselo društvance i kafić. Ja sam ostao da pijem svoju kafu u svom društvu, dok su njegovi prijatelji nastavili sa uvredama na moj račun, a ja ih ignorisao.
Žao mi je što sam zaboravio pitati Adžića, da li smatra i da bi njegov mentor dr Slavko Dunjić, da je „išta valjao ostao u svom mjestu“. Pogotovo što su mi Dunjićevi saradnici 2016. javno obećali da će me proglasiti personom non grata u Gradišci, jer im se nije sviđalo šta pišem. Ali evo me tu sam, za razliku od mnogih koji su morali napustiti Gradišku ja u njoj čvrsto stojim zajedno sa svim svojim prijateljima Gradiščanima. Volim ovaj grad i ove dobre ljude i dijelim s njima dobro i zlo, za informaciju „pristojnom“ načelniku mapa mog zavičaja je globus, pa ko razumije…