Film o školskim zgodama i nezgodama pretvara se u napeti triler. Učiteljica ispravnih svetonazora upada u vrtlog iz koga se teško izlazi.
Znate ono kad hoćete da sve bude kako treba, kada se baš potrudite da pravda bude zadovoljena, da istina mora biti rečena… Ipak, rezultat vašeg truda na kraju je, kako to reći, nikakav. Umesto pravde i istine dobili ste haos pa vas svi gledaju ispod oka. Inspirisani vašom intervencijom i ostali sprovode svoju pravdu i traže svoje istine. Tako ste posredno oštetili i sebe. Sigurno znate tu situaciju. E, upravo je to opisao Ilker Čatak (İlker Çatak), reditelj i koscenarista filma „The Teacher’s Lounge“ (Das Lehrerzimmer – Zbornica).
Radnja se dešava u školi. Pratimo novu učiteljicu. Ona je dobra s decom, lepo se uklopila u kolektiv, uz manje trzavice. Dakle, sve ide kako treba. A onda ona, kao i svi mi mučenici uzima pravdu i istinu u svoje ruke. Iz dobre namere, dakako. Bez zadnjih misli, podrazumeva se. Pa ona je dobra i plemenita, nikom ne želi zlo, hoće da ispravi svaku nepravdu i da svi dobiju koliko im treba. A onda počinje pakao.
Film o školskim zgodama i nezgodama pretvara se u napeti triler. Učiteljica ispravnih svetonazora upada u vrtlog iz koga se teško izlazi. Na površinu izlaze svi animoziteti koji su u nemačkom društvu, a posebno u nemačkim (može se reći i zapadnim) školama držani pod kontrolom – pre svega tu su uvek rasizam i ksenofobija kao bomba koja lako može da eksplodira. Dovoljno je da izbije kriza, nije ni važno šta je zapravo glavna tema te krize. Događaj koji je izazvao prvu krizu izazvaće domino efekat, a na kraju su uvek teme koje su ujedno i najosetljivije, a u multikulturalnoj školi to su rasizam i ksenofobija.
Škola postaje arena u kojoj se odvija borba, ne baš na život i smrt, ali nije daleko od toga, jer sve to može koštati zdravlja sve učesnike, kako aktivne, tako i one pasivne.
Sve se dešava na malom prostoru, u par učionica, zbornici i još nekoliko školskih prostorija, pa atmosfera podseća i na horor. Dakle, već imam napeti triler s elementima horora, a nema ni ubistva ni nadnaravnih čuda. Ima svega ostalog. Tu je hladna i neefikasna administracija, nerazumevanje, rasni i klasni problemi, sve što ne očekujete, ili možda očekujete, u nemačkoj školi.
Reditelj ističe još jednu večnu temu – potcenjivanje dece. Odrasli često misle da deca nešto ne razumeju, uglavnom misle da deca ne razumeju ono što i njima samim nije jasno. Odraslima se to skoro uvek obije o glavu.
Reditelj nam prikazuje kako dobra namera može otvoriti vrata pakla. Ono loše u ljudskoj prirodi može čučati u svakom od nas, od početka do kraja života, i nikada ne mora isplivati na površinu. U nekim okolnostima, nikada ne znamo kojima, to loše može izbiti na površinu i lako može pobediti moralna načela i društvene konvencije. Jednim potezom ih može počistiti i zavladati čovekom. Uostalom, Nemci to najbolje znaju.