Vladimir Horovic je legendarni pijanista dvadesetog veka koji je baštinio stil muziciranja poznog devetnaestog. Njegova legendarna tehnika i umetnička zaostavština i dalje inspirišu brojne umetnike širom sveta. Horovic je 1903. rođen u Ukrajini, koja je tada bila deo carske Rusije. Bio je najmlađe dete kome su roditelji udovoljavali i ispunjavali svaku želju. Prve časove klavira davala mu majka, a kakvi su to kvalitetni časovi bili svedoči i podatak da je nakon njih Horovic primljen na Kijevski konzervatorijum.
Horovic je morao da odustane od kompozitorske karijere kako bi pomogao porodici koja je tokom Ruske revolucije ostala bez poseda. Zato kreće na niz koncertnih turneja i postaje sve poznatiji širom Rusije.
Karijeru je prekinuo njegov odlazak iz zemlje kako bi, navodno, učio sa Arturom Šnabelom. Međutim, već tada je odlučio da se ne vrati iza gvozdene zavese. Postoji anegdota u kojoj mu graničar, nakon što je dobro proučio Horovicov pasoš, rekao “Molim vas, nemojte zaboraviti vašu otadžbinu”.
Kada su, dve godine docnije, sovjetske vlasti odabrale Horovica da predstavlja Ukrajinu na osnivanju Međunarodnog takmičenja u čast Šopena, ovaj je odlučio da ne učestvuje i to je bio njegov konačni prekid odnosa sa Rusijom, u koju se neće vratiti sve do osamdesetih godina.
Iza sebe je, osim porodice, ostavio i veliki broj neutešnih članica udruženja obožavateljki. One su kao znak raspoznavanja na koncertima uvek nosile nešto zeleno. A kada su načule glasine da će Horovic zauvek napustiti komunistički raj, nakon jednog koncerta su upale u njegovu garderobu, i počele da cepaju komade umetnikove odeće sve u želji da sačuvaju delić uspomene na svog idola. Horovic je na ovaj upad burno reagovao, došlo je do koškanja i guranja, a jedna devojka je zadobila i šamar.
Horovic nije uživao u ovoj vrsti pažnje i ljubavi. Možda zato što je bio homoseksualac. Uprkos braku sa Vandom, ćerkom čuvenog dirigenta Toskaninija, Horovic je ceo svoj život osećao snažnu seksualnu privlačnost prema muškarcima.
Tako je, na primer, Kenet Lidom, koji i dalje živi na Menhetnu u jednom intervjuu spomenuo kako se javio na Horovicov oglas u kome je ovaj tražio ličnog asistenta i kako je nakon toga postao njegov ljubavnik narednih pet godina uprkos tome što je u to doba Horovic bio u braku.
Lidom je izjavio i da je Horovic imao nezgodnu narav i neukrotiv temperament. Često je znao da povuče ceo stolnjak i da sve sa stola sruši na pod. Ipak, Horovic je imao i svoju slatku stranu koju je bilo moguće voleti. “Stvarno me je obožavao”, priznao je Lidom.
Horovicova osećanja prema muškarcima nisu bila tajna za njegove prijatelje. Tako je već u Berlinu uposlio svog prvog ličnog asistenta koji će ga pratiti kako na poslovnim tako i na privatnim putovanjima. Ovu praksu je nastavio celog života. Mnogi prijatelji su sumnjali da će Horovicov brak potrajati duže od mesec dana, ali je uprkos svemu opstao sve do smrti. Bračni par je čak dobio i ćerku, ali se Horovic nije pokazao kao dobar otac.
Tokom četrdesetih godina minulog veka Horovic je krenuo i na psihoterapijske tretmane kod doktora Lorensa Kubija, koji je bio specijalista za “lečenje” homoseksualaca. Jedan od pacijenata doktora Kubija bio je i čuveni Tenesi Vilijams.
Nakon što ovo “lečenje” nije dalo rezultata Horovic se odselio od supruge i započeo terapiju elektrošokovima kako bi se izlečio od depresije.
Čini se da je u potonjim godinama Horovic prihvatio svoju homoseksualnost. Često su ga viđali u gej barovima i diskotekama (bio je rado viđen gost čuvene diskoteke “54”), gde je ispoljavao relaksiraniji odnos prema svojim žudnjama za muškarcima. Na kraju je i ponovo počeo da živi sa suprugom koja je počela da prihvata ekscentričnosti svog supruga, kakva je bila i njegova seksualna privlačnost prema muškarcima.
Interesantno je i da, kada su Horovic i, njegov glavni takmac za krunu najboljeg kompozitora, Rubinštajn, odlučili da daju privatne časove klavira, svako je ispoljio sopstvenu prirodu prilikom izbora učenika. Rubinštajn, kao poznati ženskaroš, birao je samo učenice, a Horovic učenike.
Upravo o životima i odnosima ova dva virtuoza na klaviru govori i knjiga “Rubinštajn protiv Horovica i obrnuto” Aleksandra Gatalice koju je, u okviru svoje edicije “Violinski ključ”, objavila izdavačka kuća “Službeni glasnik”. Zadatak ove edicije jeste da popuni prazninu u ponudi kvalitetnih biografskih, teorijskih i esejističkih knjiga o muzici na srpskom jeziku. Cilj je da se kroz sintezu popularnog i stručnog opiše, ne samo život i rad, već i epoha u kojoj su veliki kompozitori stvarali. Gatalica, koji je poznat pre svega kao književnik, bavio se i muzičkom kritikom pišući tekstove o koncertima takvih umetnika kao što su Zubin Mehta, Šlomo Minc, Hoze Kareras, Jurij Bašmen i mnogih drugih.
U knjizi “Rubništajn protiv Horovica i obrnuto” Gatalica nam paralelno pripoveda priče o životima dvojice velikih pijanista. Od njihovog rođenja na prelazu između vekova do samog kraja na koncu 20. veka prošlo je nešto preko sto godina. I to kakvih godina. Obojica pijanista su proživeli duge živote i bili su svedoci neverovatnih naučnih i društvenih promena. Rubinštajn je rođen u doba kada se mislilo da čovek, kao teži od vazduha, nikada neće poleteti. Ipak, upravo je Rubinštajn na svoje koncerte išao avionom, a svoj život je okončao kada su letovi u svemir odavno bili stvar rutine.
Horovic je rođen kada se smatralo da je svaka vlast od boga i da su carevi Njegovi portparoli na zemaljskom tlu, a onda je prošao kroz boljševičku revoluciju, ubistvo porodice Romanov, stvaranje zemlje radnika, seljaka i poštene inteligencije, da bi završio pod senkama njujorških nebodera koji od prirode voli samo svežu ribu i piletinu i čiji se koncerti prenose širom sveta preko televizije i radija.
Horovic je rođen u doba kada se homoseksualnost tretirala (i lečila) kao bolest, da bi doživeo da je Američka psihijatrijska asocijacija ukloni sa spiska mentalnih poremećaja, a preminuo je samo godinu dana pre nego što je to učinila i Svetska zdravstvena organizacija.
O tom veku i o ovim umetnicima piše Aleksandar Gatalica u ovoj lako čitljivoj i pitko napisanoj knjizi. Obogaćena fotografijama iz života umetnika knjiga “Rubinštajn protiv Horovica i obrnuto” nas uvlači u jednu epohu koja je za nama, epohu koja je ispratila dvojicu vrsnih umetnika koji su i sami zalutali i preostali iz neke drugačije prošlosti. Na kraju knjige se nalazi kompletna diskografija ovih umetnika, a na samom kraju čak i grafološke analize njihovih potpisa koji dosta govore o prirodi njihovih tako različitih, a, opet, umetnički bliskih, priroda.
“Rubinštajn protiv Horovica i obrnuto” je svojevrsna reportaža sa “večitog derbija” koja će vas držati do kraja na ivici fotelje u iščekivanju da, dok sve brže okrećete stranice knjige, saznate koji je od dvojice virtuoza bio bolji i ko je na kraju pobedio u ovoj utakmici.
Muzika, svakako, jeste.
Piše: Milan Aranđelović
Preuzeto iz magazina Optimist