Umrla je glumica veka

Napustila nas je Mira Stupica, raskošna u svom talentu, pojavi, mudrosti, heroina koja je uloge gradila kao hirurg na otvorenom srcu

Autor: Mirjana Sretenović 

"Moj život je kao voz, sastavljen od nekoliko vagona. Svaki sa potpuno drugačijim sadržajem. Tu su usponi i padovi, sreća i tuga, ljubavi i gubici, zablude i osvešćivanje. Sad sam na kraju ovog poslednjeg vagona. Osećam da je i stanica blizu... Bilo je dugačko, gusto, intenzivno. Zahvalna sam svima koji su prošli kroz moj život, ali i mene je mnogo otišlo s onima kojih više nema. Zahvalna sam Bogu što mi je dao snagu da svoj život podnesem onako kako se mora.”

Tako je pre nekoliko godina govorila glumica Mira Stupica koja nas je juče napustila, preminuvši u 93. godini.

Rođena je 17. avgusta 1923. u Gnjilanu kao Miroslava Todorović. Roditelji su odlučili da upiše Trgovačku akademiju u Beogradu iz koje je bežala i odlazila u pozorište.. Detinjstvo je provela uz brata Boru Todorovića, uz hleb s mašću i alevom paprikom, berući tuđe voće po dvorištima, maštajući i učeći.

Bila je članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta od osnivanja, potom i zagrebačkog Hrvatskog narodnog kazališta i beogradskog Narodnog pozorišta. Igrala je i u Ateljeu 212, Beogradskom dramskom pozorištu, Zvezdara teatru i Crnogorskom narodnom pozorištu.

Igrala je Petrunjelu u Držićevom „Dundu Maroju”, publika će je pamtiti i kao Grušenjku u predstavi „Braća Karamazovi” i Nastasju Filipovnu u „Idiotu”. Igrala je u „Gloriji” Ranka Marinkovića, bila je i Sarduova Katarina u „Madam San-Žen”, Pirandelova Ignacija u „Večeras improvizujemo”, Brehtova Dženi u „Operi za tri groša” i Gruša u „Kavkaskom krugu kredom”, te Krležina barunica Kasteli u „Glembajevima”, i Tolstojeva Karenjina. Ostaće upamćena i kao Kika Bibić u seriji „TV bukvar”, u filmovima  „Jara gospoda”, „U mreži”, „Stojan Mutikaša”, „Hanka”, „Delije”, „Krvava bajka”, „Doručak sa đavolom”, a u skorije vreme u „Sedam i po” i „Paradi”.

U dve reči tog velikog imena Mira Stupica staje sve: i „glumica veka” – priznanje koje su joj dodelile kolege, i kraljica glume, i bujna, raskošna, autentična lepota koja se „borila na sceni kao lavica i snalazila kao vidra”. Za nju se znalo da je „puna živaca do u beskraj”, puna radoznalosti i životnog soka, „đavolasti magnet koji ne prestaje da privlači”.

Milutin Čolić zabeležio je da je gluma za Miru Stupicu moralni čin, dodavši da ulogu ona gradi kao hirurg na otvorenom srcu – koncentrisano, saosećajno, odgovorno, u stalnom naporu da odgoneta istinu čoveka čija je sudbina u njenoj savesti i duši.

„Nikad nisam bila lenja u ljubaznosti prema publici i nikad bahata prema simpatijama koje mi ukazuju. Moja stabilnost proizilazi iz ljubavi prema životu, takvom kakav jeste. Kad bi mi se učinilo da je dobroga previše, da sam se razbaškarila, polako bih sama sa sobom, a da se to spolja ne vidi, spremala se za novi udarac, koji je, naravno, stizao... Rukovodila sam se onom mudrom rečenicom: Tepsijom ne možeš da zaitiš more. Ali i ono koliko si zaitio jeste more. Sve je to moj zadati život i ne smem da ga kudim. Zaitila sam onoliko koliko je u tepsiju moglo stati”, govorila je Mira Stupica.

Isticala je da se na sceni oseća kao domorodac u svojoj džungli i da slavu treba uzeti sa dosta ironije i barem malo „soli u glavi”.

„Poruka mladim glumcima bila bi da pomno prate mene života. Da kad se dan završi stave tačku, a da ujutro odmah tu tačku pretvore u zapetu, ako hoće životno i umetnički da budu savremeni i dugo da traju... Ja sam žena koja je imala i mladost i lepotu, koje svi imaju, pa i nešto više, bogatu karijeru, materinstvo, ljubavi, žena koja je bila voljena, stekla ugled i zato primam mirno svoj hod ka starosti.”

Za njenu životnu ljubav, reditelja Bojana Stupicu, rekla je da je sve njoj podredio, da ju je postavio „visoko iznad sebe, do zvezda”.

„Jedino je očekivao da mu se neizmerno divim. Proširio mi je horizonte, popravio ukus, gonio me da dublje sagledavam život, voleo me, hvalio i zbog njega sam postala kakva sam sada: vedra i mirna. Radeći sa Bojanom shvatila sam da sam jedna mala neznalica. Ali Bojan nije bio profesor, on me je samo navodio na mesto sa kojeg se nešto moglo videti. Učio me je da budem svoja ličnost, da budem ja, da budem Mira Stupica. Držala sam korak sa njim tako što sam naštelovala sve svoje svećice da bih mogla da primim taj dodir sa njim. Bojan je bio i ostao moj život.”

Nagrađena je Zlatnom arenom u Puli, Sterijinom nagradom, Dobričinim prstenom, nagradama „Mića Popović” i „Pavle Vuisić”, statuom „Joakim Vujić”. U svojoj knjizi „Šaka soli”, koja je imala nekoliko izdanja, sagledala je ljude i epohu, svoje i društvene zablude, iskušenja i umetničke uzlete. Tu je pisala i o svom prvom mužu Mavidu Popoviću, o političaru Cvijetinu Mijatoviću za koga se udala 1973. godine, a najnežnije o Stupici.

„Nikad nisam na godine mislila kao na takve. Bilo je srećnih i nesrećnih dana ili meseci... ali nisam sujeverna. Iako bih volela, kad umrem, samo jednim okom kroz rupicu na tarabi nebeskoj da virim dole, u svet, da vidim šta se dešava, ne mora meni da se dešava, ali volela bih da virim...”

Kremacija je na Novom groblju u utorak 23. avgusta u 13 časova, a komemoracija u Jugoslovenskom dramskom početkom septembra.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, Maja Gojković, predsednica Skupštine Srbije i Siniša Mali, gradonačelnik Beograda uputili su juče telegrame saučešća povodom smrti Mire Stupice, a ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević je u saopštenju između ostalog napisao da će Mira Stupica ostati zauvek upamćena kao simbol naše pozorišne scene i jedno od najznačajnijih imena čitavog srpskog glumišta.