Foto: BBC
“”Srce tame” – Apokalipsa jednog reditelja – Frensis Ford Kopola i majka svih slomova
Najbolji dokumentarac o snimanju nekog filma ikada ponovo je pred publikom: zastrašujuća priča o tome kako je Frensis Ford Kopola snimio svoje remek-delo o Vijetnamskom ratu, Apokalipsa danas, još je uznemirujuća i od Tereta snova Lesa Blanka, koji dokumentuje haotično snimanje Hercogovog Fickaralda. Došlo je vreme da se oda priznanje Eleanori Kopola kao ravnopravnoj autorici među navedenim rediteljima ovog dokumentarca – jer je ona snimila originalni materijal na lokaciji, zabeležila izuzetno intimne audio-trake svog supruga u trenucima mentalnog rastrojstva, i – nimalo manje važno – uspela da održi porodicu na okupu dok se sve raspadalo oko njih.
Francis Ford Coppola na setu sa suprugom Eleanor, čiji snimci čine srž filma Srca tame Foto: Studiocanal
Kopola je, posle uspeha Razgovora i Kuma, uložio sopstveni novac i založio imovinu kako bi snimio ovu smelo ludu i veličanstveno ambicioznu adaptaciju novele Srce tame Džozefa Konrada, prema scenariju Džona Milijusa. Radnja je izmeštena iz belgijskog Konga 19. veka, gde je jedan odbegli trgovac slonovačom “podivljao” u unutrašnjosti džungle, u jugoistočnu Aziju tokom Vijetnamskog rata, gde briljantni američki oficir sada navodno biva obožavan kao božanstvo među domorocima, i njegova komanda mora biti “uklonjena krajnje odlučno”. Marlona Branda gledamo kao zagonetnog Kurtza, Martina Šina kao uzdrmanog kapetana Vilarda koji ima zadatak da ga eliminiše, dok je Robert Duval manijakalni potpukovnik Kilgor, koji vodi helikopterski napad uz Jahanje valkirâ
Kopola je snimao u Filipinima, u nesnosnim uslovima – vrućini, vlazi i monsunskoj kiši – trošeći novac bez kontrole i daleko premašujući raspored. Pozajmljivao je vojne helikoptere i pilote od predsednika Ferdinanda Markosa, ali je često morao da prekida snimanje – posebno u čuvenoj sceni helikopterskog napada – jer bi filipinska vojska iznenada zatražila letelice nazad za borbu protiv komunističkih pobunjenika. Kopola je, u suštini, reprodukovao stvarnost u razmeri 1:1. Na čuvenoj konferenciji za štampu u Kanu, kojom dokumentarac počinje, rekao je: „Ovaj film nije o Vijetnamu; on jeste Vijetnam. To je zaista bilo tako.“ Takva bravurozna izjava deo je tradicije festivala, ali film je doista pokazivao kako je Vijetnam izgledao iz američke perspektive – s tom razlikom što ovde niko zapravo nije poginuo. I možda je vreme da podsetimo na činjenicu koju novije generacije često zaboravljaju: veliki broj američkih vojnika u Vijetnamu bio je regrutovan.
Agonija je počela od samog početka. Kopola je najpre izabrao Harvija Kajtela za ulogu Vilarda, ali mu se nije dopalo kako glumi i otpustio ga već prvog dana – traumatičan potez koji je i danas pravno delikatan i ne komentariše se otvoreno u filmu. Zamena, Martin Šin, bio je težak pušač i alkoholičar. Njegova scena sloma u sajgonskoj hotelskoj sobi bila je improvizovana, opasna i pijana. Prava lična eksplozija. Taj trenutak stresa skoro ga je ubio – doživeo je srčani udar koji je mogao da upropasti čitavu produkciju. Najnapetiji trenutak dokumentarca je Kopola koji viče preko telefona da niko ne pominje Šinov infarkt – kako se vest ne bi proširila i uplašila investitore. Glumac Sem Botoms, koji igra jednog od članova posade, govori bezbrižno o tome kako je tokom snimanja uzimao LSD i brzinu. Verovatno nije bio jedini.
Kroz sve to, Kopola je u sebi potiskivao paničan strah da snima osrednji, pretenziozan film. Poput Konrada, hteo je da izvrgne ruglu zapadnjačku oholost i imperijalnu sujetu – ali tu je bilo i nešto više. Vilard na kraju shvata da ubijanjem Kurtza ne prekida ritual, već ga zapravo dovršava i postaje njegov deo. Možda je i sam Kopola doživeo sličnu spoznaju: da i on prolazi kroz neku vrstu prosvetljenja – ili nervnog sloma – u džungli. Nije to bila potpuna apokalipsa za njega, iako nikada više nije snimio ništa tako veliko. Možda bi bilo korisno da su on i Milijus malo dublje razmislili o naslovu – jer on ne zvuči deskriptivno, već kao naredba nekoga ko ne želi da čeka apokalipsu ni trenutak duže. Ipak, koliko god zvučao apsurdno, na kraju – kao i sam film – u njega poverujete.