 prevladava, ali, za koju novčanu sumu smo spremni da povređujemo druge, nanosimo bol, činimo zlo i, u krajnjoj liniji – oduzimamo živote?){kind=link}
Legitimno je upitati da li svako od nas ima svoju cenu? Ne da ostanemo živi, jer u situaciji ili-ili, životni nagon (uglavnom) prevladava, ali, za koju novčanu sumu smo spremni da povređujemo druge, nanosimo bol, činimo zlo i, u krajnjoj liniji – oduzimamo živote?
Da su nasilje, krv i smrt proizvodi velike potražnje i predane konzumacije – oduvek je bilo jasno. Još je od Starog Rima i gladijatorskih borbi u koloseumu pa do dana današnjeg od smrti pravljen spektakl. Danas imamo globalni trend komodifikacije nasilja, krvi i smrti. Ne bi čudilo da fetišizam te vrste pomogne otvoranje novog tržišta gde bi velike medijske kuće u dogovoru sa NATO paktom (recimo), sklopile ugovor sa plaćeničkim vojnicima da postave kamere na svoje puške koje bi mogle da live streamuju borbe protiv Islamske države ili Talibana. Platite stream jedan dolar po minutu (od čega bi npr. 5 centi išlo vojniku) i gledate bitku na život i smrt uživo iz tople fotelje. Pa, recimo ako ste gotivili vašeg NN vojnika, u slučaju njegove pogibije imate opciju da donirate novac porodici za sahranu. Ili, live stream preko dronova kako bismo dobili sliku iz različitih uglova. Uz današnji tehnološki napredak mogućnosti su neograničene. No, suština priče se ne menja. Od pojave pisane istorije o našim životima odlučuju – ranije kraljevi i ostali monarhistički titulari, a sada moćne biznis i političke elite. Za određene grupe njih, slanje ljudi u masovnu smrt može da bude deo spektakularno aranžirane zabave.
Iz mnogo razloga, više nego aktuelna serija ,,Squid game’’, u režiji južnokorejskog reditelja Hwang Dong-hyuka, koji je ujedno kreator i scenarista, ne prestaje da zaokupljuje pažnju miliona ljudi širom planete. Kako bombastični novinski naslovi kažu: za manje od mesec dana od premijernog prikazivanja (17. septembar) postala je ,,najgledanija Netflixova serija svih vremena’’. U prilog tome ne govore samo vrtoglavo rastuće cifre o broju pregleda i streamovanih sati, već i komentari, debate i sukobljavanja mišljenja oko tumačenja serije na društvenim mrežama i forumima. Uticaj na pop kulturu uveliko hvata zamajac, jer po svemu sudeći predstojeći Halloween biće obeležen kostimima likova iz ove serije, dok je izlišno pominjati hiperinflaciju memeova.
Ono što u ogromnoj meri privlači pažnju nije samo izrazita napetost, uz obilno eksplicitno nasilje i krv u krupnom planu uz upečatljivi vizuelni prikaz gde se vide i unutrašnji organi. Prisutna je izvesna doza nastranosti koju pojačava činjenica da su u pitanju dečije igre uz mnoštvo kreativnih načina ubijanja. Međutim, sam koncept igara kreiran je tako da testira ne samo moralna načela i obrasce, već i nivo empatije i solidarnosti u situacijama kada smo životno ugroženi, te da od svakog narednog poteza zavisi život ljudi iz našeg (trenutnog) tima – jer ćemo u nekom trenutku kasnije morati da se sukobimo s timskim kolegama, zato što pobednik može biti samo jedan. Čekajte, pa zar nije vladajuća ideološka paradigma da najjači samo opstaju?
Kompletan koncept serije verodostojno reflektuje model predatorskog neoliberalnog kapitalizma. Serija je ujedno i aluzija na moderno korejsko društvo – i ne samo korejsko – u kome se klasne razlike značajno produbljuju godinama unazad. Trend isticanja klasnih razlika i kritike kapitalističkog sistema kod južnokorejskih umetnika traje duže vreme. Setimo se Psya i pesme Gangam style, pa filmova Snowpiercer (2013) i Parasite (2019), nagrađivanog reditelja Bong Joon-hoa, itd. Hwang Dong-hyuk sada ističe njihovu eksplicitnost kroz bizarni primer. Sistemsko ustrojstvo Squid game arene suštinski nema nikakve razlike u odnosu na realnost današnjice.
Ostrvo na kome se nalaze takmičari možemo da zamislimo kao fabriku – za proizvodnju smrti. Zapravo, tako kompletan sistem i funkcioniše. Igrači predstavljaju obične proizvodne radnike (robove) osuđene na smrt (bukvalno) i veoma lako zamenljivu potrošnu robu. Nivo njihovo depersonalizacije najbolje ilustruje uniformisanost i dodeljivanje brojeva, odnosno nemanje mogućnosti zadržavanja vlastitih imena. Zašto bi nadređeni krugovi morali da pamte imena nekakvih bezvrednjakovića? Glavnom protagonisti, Seong Gi-hunu, dodeljen je broj 456. Dalje, strogo prisustvo hijerarhije oličeno u jednobojnim uniformama gde na maskama koje sakrivaju lica i samim tim identitet, uz stroga pravila ponašanja. Asistenti menadžera, menadžeri, i šefovi odseka. Odličan prikaz toga je pokušaj komunikacije infiltriranog policijca Hwang Jun-hoa kada se, neznajući da nije dozvoljeno, obrati nadređenom, a ovaj mu odgovori ,,Zašto mi se obraćaš bez pitanja? Zar ne znaš pravila?’’. Dakle, zahteva se bespogovorna poslušnost i izvršenje zadataka. U protivnom sledi kazna u vidu zamene, a zamena znači – smrt. Front Man je CEO kompanije kome raportiraju šefovi odseka, a VIP gosti, bogata klijentela izopačenog hobija – uživanje u zabavnom parku za proizvodnju smrti.
VIP gosti se svakom narednom rundom klade u iznose koji bi bez problema rešio doživotno egzistencijalno pitanje za desetine takmičara istovremeno. Svedoče masovnom pokolju i svakom novom lešu nazdravljaju turom šampanjca. Dok ispijaju piće, o čijem ukusu većina učesnika može samo da sanja, ne prestaju da koriste svaku priliku kako bi zadovoljili vlastite želje uz kompletno degradarinje osoblja – slugu. Setimo se replike VIPovca kada prisiljavajući konobara na seks izgovara ,,Ako me zadovoljiš, možda ću ti dozvoliti da preživiš’’. Ti si ništa. Samo predmet moje zabave. Nebitno je šta želiš. Kada ne budem više hteo da se igram s tobom, odlaziš iz ovog života. I budi mi zahvalan zbog toga.
I ranije je bilo serijskih, filmskih, i pozorišnih uradaka sa temom reality show programa i/ili distopijskih svetova u kojima se kandidati i kandidatkinje bore za pobedu na život i smrt pod geslom ,,može biti samo jedan’’, dok publika posmatra, navija i kladi se. Kao neke od primera možemo istaći The Prize of Peril (1983) i njegov modifikovani (plagijat?) oličen u holivudskom nastavku The Running Man (1987) sa Arnold Schwarzeneggerom u glavnoj ulozi, ali i popularnu tinejdžersku knjišku trilogiju i četvorodelni film Hunger Games (2012). Za razliku od pomenutih filmova gde protagonisti imaju nekakve posebne veštine i snagu, te delaju u nekom budućem vremenu i distopijskom uređenju sveta, Squid game predstavlja današnje vreme. Svi takmičari i takmičarke, ili možda je bolje reći žrtve ,,igre’’, počevši od glavnog lika Seong Gi-huna, prilično realistično reflektuju većinsko planetarno stanovništvo. Svi su u dugovima – banci, zelenašima, prijateljima, kao posledice modernog ropstva, dakle, preko glave opterećni osnovnim egzistencijalnim problemima; Ili žive u malim stanovima sa roditeljima; ili u rastavljenim porodicama; ili, pak, kao migrantski radnici u nekoj drugoj državi. Onaj momenat kada Front Man čita biografije igrača, navodeći usput njihove lične podatke i kompletne iznose dugovanja, demistifikuje svako potencijalno prikrivanje klasnog statusa uz jasnu poruku – svi ste vi dužnici. Melanholično-depresivan ton prati svaku sekvencu kada su u prvom planu njihove lične priče, kroz veoma dobru i uverljivu glumu. Upravo sa te adrese klasne empatije i samoidentifikacije stiže veliki broj komentara šta bi ko uradio u određenoj igri, kao i na koji način bi postupio prema ostalim igračima. Takvi komentari ujedno predstavljaju i onu drugu stranu naših ličnosti, jer otvoreno kažu kako bi pokušali da prežive, tj ubiju, u prinudnim okolnostima. Ali, zar se to uveliko ne dešava ljudima (radnicima) širom planete? Hiljade poginulih radnika u Kataru tokom izgradnje stadiona za svetsko fudbalsko prvenstvo, preko ropskih uslova u ribarskoj industriji Tajlanda i Filipina, preko afričkih krvavih dijamanata i korišćenja dečijeg rada od strane multinacionalnih kompanija, užasnih uslova u amazonovim skladištima širom sveta, ili pak, domaći primer primoravanja radnika da nose pelene u subvencionisanim firmama inostranih poslodavaca kako ne bi dangubili u proizvodnji – primeri se mogu nabrajati u nedogled. Sve to vodi u sporu i sigurnu smrt, dok u svetu Squid game ona nastupa instant.
Multinacionalna igra smrti
Nije teško zamisliti da grupa moćnih izopačenika ,,radi razbijanja monotonosti’’ negde na planeti organizuje ,,igre’’ ovog tipa. Za testiranje ljudske psihe, te da li još uvek postoji prirodna empatija u čoveku, ne mora se organizovati masovni pokolj, kao što je to činio dekica Oh Il-nam u seriji, mastermind čitavog koncepta, a ujedno i takmičar sa rednim brojem 001. U seriji saznajemo da Squid game traje već 30 godina. Nameće se pitanje: koliko je života potrebno žrtvovati da bi se pokušalo odgovoriti na dilemu ima li još ,,autentičnog dobrog’’ u ljudima? Koliko je života oduzeto u tom periodu? Ono što znamo jeste da su takmičari po automatizmu pripadnici nižih klasa, jer za njihov nestanak žaliće samo oni iz najužeg kruga porodice i prijatelja, dok institucije svakako neće imati dovoljno velik motiv za angažovanjem oko njihovog povratka. Parafrazirajmo druga Staljina ,,Smrt jedne osobe je tragedija, smrt miliona je statistika’’.
Ovde nije zgoreg podsetiti se jednog, doduše lošeg, niskobudžetnog akcionog filma The Eliminator Eliminator (2004), ali vrednom pažnje u idejnom smislu. Bazična priča jako je slična. Grupa od desetak bogataša dovlači na posebno pripremljeno ostrvo po jednog takmičara sa specijalnim veštinama (bivši vojnici, policajci, specijalne jedinice, teroristi, narko dileri, serijske ubice) kako bi se borili za glavnu nagradu od nekoliko miliona dolara na život i smrt, dok se oni međusobno klade na svoje favorite. Zastanimo na sekund, i zapitajmo se da li će društvo postići konsenzus oko dobrovljog ulaska u neki potpuni novi reality show gde će takmičari na sopstvenu odgovornost prihvatiti mogućnost da budu ubijeni u borbi za veliku novčanu nagradu. Novi šou industrije zabave i smrti gde su ljudski životi kolateralna šteta u senci jednog pobednika i glavne novčane premije. Možemo li da pretpostavimo domete jednog takvog spektakla? A potencijalnu profitabilnost?
Interesantan je susret sa bankarskim službenikom u poslednjoj epizodi. Naime, Gi-hun dolazi na sastanak nemavši pojma o čemu je reč. Primetivši drastičnu promenu na njegovom računu, pa iz brige za klijenta, banka predlaže investicioni plan kako bi se oplodio taj kapital. Naravno, banku ne zanima odakle je stigao taj novac, i kojim putem je zarađen, pa to ni ne pita. Banku interesuje cirkulisanje novca i pravljenje profita. Potpuno sluđen, od svega što je preživeo na ostrvu, boreći se sa traumama i gubitkom majke, i dalje u istoj, staroj, izgužvanoj i pocepanoj garderobi, Gi-hun upita bankara da mu pozajmi 10.000 vona (oko 9 američkih dolara) ne hajući za bankarove biznis predloge. Ovaj mu, pomalo iznenađen pitanjem, svakako na prvu loptu daje novac uz komentar ,,Naravno, gospodine’’. Klijent je respektabilan onoliko koliko je nula na njegovom računu. Da li bi mu bankar pozajmio istu svotu u identičnoj situaciji godinu dana ranije?
Može li džak para kupiti miran san nakon mini genocida?
Da li je 38 miliona dolara dovoljno da se uz svedočenje učestvuje u ubistvu 455 ljudi? Podsećanja radi, igrači su bili pušteni sa ostrva, ali svojevoljnom odlukom vratili su se natrag kako bi participirali u igri. Gi-hun (456) pokušava sve vreme da pomogne Oh Il-namu (001) – deli obrok s njim, štiti ga tokom odmazde, sklapa savez kada su ga svi ignorisali kao bezvrednog takmaca, tokom noći kada je urinirao u snu pokušao je da prikrije od drugih njegovu nemoć i gubitak kontrole nad sopstvenim telom – ali, kada je došao trenutak odluke u borbi za opstanak, služio se perfidnom metodom igranja na kartu dedine demencije kako bi proživeo. Legitimno je upitati da li svako od nas ima svoju cenu? Ne da ostanemo živi, jer u situaciji ili-ili, životni nagon (uglavnom) prevladava, ali, za koju novčanu sumu smo spremni da povređujemo druge, nanosimo bol, činimo zlo i, u krajnjoj liniji – oduzimamo živote?
Zarad komparacije nije zgoreg pomenuti da širom sveta postoje kompanije koje upošljavaju profesionalne plaćeničke vojne odrede. Njihove usluge koriste vojske, vlade, privatne kompanije i, platežno sposobna privatna lica (ovo je poslednjih godina prilično zastupljeno u nekim zemljama Latinske Amerike, naročito u Kolumbiji). Nije li to u krajnjoj liniji svojevrstan Squid game? Nije li put do velike love popločan stotinama leševa?
Kako to obično biva, nisu se pošteno slegli utisci nakon prve, a uveliko se već razglaba o drugoj sezoni serije. Reditelj Hwang Dong-hyuk izjavljivao je kako ga ,,zamara sama pomisao na to’’, kao i da ukoliko dođe do druge sezone ,,želi da sarađuje sa starijim i iskusnjim rediteljima’’. Nemam predstavu šta nas očekuje u nastavku, pod pretpostavkom ga bude, ali personalno razotkrivanje menadžmenta i klijenata Squid gamea predstavlja samo jedan, ili svega nekoliko pipaka hobotnice – ne i njenu glavu. Naravno, treba ih kazniti za sve počinjene zločine, no jasno je da je kao glava označen kapitalistički poredak i proizvodnja klasnih podela čija je uslovljenost sistemska opresija privilegovane manjine naspram deprivilegovane većine. Neretko (ili često?), uz veliki broj ljudskih žrtava.
Ukoliko od druge sezone očekujemo više krvi i nasilja, kao i varijacije na tu temu, izgubio bi se eventualni emancipatorski potencijal u kontekstu osvešćivanja klasnih pozicija. To bi takođe značilo da su problemi društava širom planete daleko ozbiljniji.
Nikola Živadinović, Tačno.net