Soja Jovanović, prva pozorišna i filmska rediteljka: Komedija joj je bila glavno oružje, kojim se borila protiv svih problema. * Uvek se vodila krilaticom “nemoguće ne postoji, opravdanja nema”
Piše: Marija Dedić
Bila jednom devojčica koja je mnogo volela tavane. Mrak ni paučina nisu je sprečavali da luta neistraženim prostorom koji je za nju bio raj. Tragajući za zaboravljenim stvarima, jednom je pronašla sablju. I to ne bilo čiju. Pripadala je vojskovođi Iliji Birčaninu.
To je tek prva u nizu zasluga neustrašive i neobične devojčice rođene po imenu Sofija Soja Jovanović. Kad je odrasla, postala je prva srpska pozorišna i filmska režiserka. Njen “Pop Ćira i pop Spira” ušao je u istoriju kao prvi jugoslovenski dugometražni film u boji. Iza nje je ostalo 50 predstava, osam igranih filmova, 15 TV drama, deset lutkarskih predstava, bezbroj radio drama i isto toliko nagrada. Kako? Odrastala je uz junake Volta Diznija koji su je naučili da je sve moguće.
Rođena je u Beogradu 1922. godine u uglednoj porodici. Otac Pavle bio je hemičar, majka Slavka filozof, deda Milan dvorski fotograf, a njegov brat čuveni slikar Paja Jovanović. Kad nije bila na tavanu, Soja je sa ocem odlazila u laboratoriju. Za nju, hemija je bila čarolija, pa ju je rat zatekao kao brucoškinju tehnologije. Od epruveta je, ipak, odustala, pa je upisala glumu na Dramskom odseku Muzičke akademije. Iza kamere zatekla se, naizgled, slučajno. Kada je 1944. godine, kao rukovodilac sekcije za kulturu društva “Ivo Lola Ribar” dobila zadatak da u Narodnom pozorištu organizuje predstavu u čast prvog kongresa omladine, postavilo se pitanje ko će da režira. Izbor je, logično, pao na nju, jer rok je bio jedan dan, a samo Soja je mogla da napravi čudo. I uspela je.
Njena grupa ubrzo je prerasla u Akademsko pozorište u kom su bili Bata Paskaljević, Đuza Stojiljković, Mića Tomić, Rade i Olivera Marković. Sa svojim timom, kako ih je zvala, 1950. godine odlazi u Beogradsko dramsko pozorište gde su prozvani “sektaši” zbog novog duha koji su unosili u rad. Prkos i svetlost bili su, kako je mnogo kasnije otkrila, dva najvažnija simbola u njenom životu.
Uporedo sa pozorištem, oprobala se i u sedmoj umetnosti. Njene prve filmove kritika je propratila rečima: režirao Soja Jovanović. I poznanici su često zaboravljali da je žena, pa joj je tako portir prilikom posete preduzeću u kom joj je radila prijateljica, rekao da je nezgodno da sada uznemirava drugarice jer slave Dan žena.
– Zaboravio je da sam i ja drugarica – kasnije je prokomentarisala.
Režiju je smatrala za ženski posao jer je reditelj, kako je govorila, glumcu majka, a oni su velika deca. Njena strogost prema “deci” ušla je u legendu. I dalje se prepričava kako je za vreme snimanja filma “Pop Ćira i pop Spira”, Jovanu Gecu koji se požalio da će izdahnuti u mantiji na 40 stepeni, poručila:
– Oče, morate odoleti svim, pa i paklenim iskušenjima. Još samo tri kadra, a posle kako hoćete. Možete i na onaj svet.
Njen omiljeni Baja Bačić joj je na probi napisao pismo u kom je zavapio: “Ja te volim, možeš i da me tučeš, sve možeš, samo nemoj da vičeš na mene, poludeću. Svakog dana ću ti donositi bombone, samo prestani”.
U životu je uvek gledala lepu stranu, a humor je bio neophodan sastojak njenog rada. Zato je tako volela Nušića kog je upoznala još u detinjstvu jer je veliki komediograf bio kum njenom dedi. Zvala ga je vragolanom, a takav je bio i Branko Ćopić koga je takođe obožavala. Bila je čvrsto uverena da je u grotesknom vremenu potrebna čista komedija. Nije razumela kolege koje u umetnost unose crnilo.
– Čemu umetnost koja slika gnojavu ranu? – pitala se.
Humor je bio njeno oružje i u životu. Dok je primala nagradu Bojan Stupica za režiju predstave “Kabare”, lopovi su ušli u njen stan i odneli 27.000 maraka. Bila je 1994. godina, novac joj je bio potreban za lečenje, ali uspela je Soja i ovu situaciju da okrene na šalu.
– Tešim se činjenicom da sam u boljoj poziciji od štediša „Dafiment banke” i „Jugoskandika” jer oni se beskonačno nadaju da će svoj novac dobiti nazad, a ja tim problemom nisam opterećena – rekla je Soja.
Umrla je 2002. godine, a na uglu Njegoševe i Maksima Gorkog gde je decenijama živela, postavljeno je spomen obeležje. Decu nije imala, ali je iza sebe ostavila više nego što staje u prosečan životni vek. “Nemoguće ne postoji, opravdanja nema” bila je njena krilatica do samog kraja, pa joj nije bilo lako da prihvati vreme u kom caruju izgovori i nevešta objašnjenja.
– Ako čovek traži, bez obzira na to gde, mora nešto naći, samo ako je uporan i znatiželjan. Ceo život je takav, kao onaj tavan iz mog detinjstva – poručila je žena natprirodne snage.
Ostaće upamćena i kao reditelj filmova “Pop Ćira i Pop Spira”, “Put oko sveta”, “Sumnjivo lice”, “Diližansa snova”, “Osma ofanziva”, “Orlovi rano lete”, TV dramu “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”…
LjUBAV PREMA PUBLICI
Epitet prvog holivudskog reditelja u Srbiji, Soja je zaslužila jer je radila isključivo za publiku. Predstavu koja nije prikazivana bar sto puta smatrala je promašajem. Isto važi i za film snimljen za odabrani krug ljudi.
– Imam jednu slabost, uvek sam uživala da budem voljena – priznala je.
Nije krila da nema nameru da podučava druge, već da ih zabavi. Ali, primećivala je da kao narod ne umemo uvek da se nasmejemo nekoj pojavi, čime bismo se oslobodili muke.
– Mi hoćemo sve to ozbiljno, pa umesto da se smejemo, postajemo smešni.