Severance
Severance nije fikcija, već dokument, sa vrlo preciznom dijagnozom današnjeg sveta.
Piše: Dalibor Tanić
Prva sezona serije Severance delovala mi je kao vrhunska, sofisticirana distopija. Nakon prve epizode rekoh, evo serije po mojoj meri: dovoljno intrigantna, sa uvrnutim dijalozima, sterilnom, pomalo jezivom scenografijom, vremenski neprecizno lociranom i dok si rek’o keks – ode prva sezona.
Ali druga sezona me potpuno raznela. Ne samo zato što je radikalno promenila žanr ili iznenadila nekim šokantnim obrtom, već zato što me je iz fiktivnog sveta serije vratila u 2025. godinu. Ovde. Sada. Među nas. Kako se „bindžovanje“ intenziviralo, sve više sam shvatao da serija definitivno nije distopijska slutnja, već hirurški precizan prikaz sveta u kojem živimo.
Odavno me nijedna serija nije tako pomerila i zbog koje sam se nekoliko desetina puta „tresnuo“ u čelo uz neizbežno: „fuuuuuuck!“ Ma, „wtf, bre?!“
Severance ne upozorava na ono što bi se moglo dogoditi, već vrlo hladnokrvno, nemilosrdno pokazuje šta nam se već dešava, nonšalantno upirući prstom na neke objekte oko nas. Iako je postojala sasvim dobra priprema u prvoj sezoni, druga ipak gledaoca ne priprema na mogući scenario, već mu spuca šamarčinu i stavlja ogledalo ispred lica, glasno uzvikujući: „GLEDAJ!“
Ono što se u tom ogledalu vidi nije nimalo prijatno!
Druga sezona potpuno razbija granice onoga što serija može biti. Kompleksnošću, možda joj se najviše približava osma epizoda treće sezone „Twin Peaksa“, poznatija kao „Gotta Light?“, i to u onim najjezivijim trenucima, kada shvatite da fikcija više ne nudi bekstvo, već vas hvata u zamku i tera da se suočite sa sobom.
Prošlo je desetak sati otkako sam odgledao finalnu epizodu druge (za sada ima samo dve) sezone. I dalje sam pod snažnim utiskom. Prvi pokušaj da je odgledam završio se snom – fizičkim, ne simboličnim. Ali drugi put sam bio budan i dočekao sam je širom otvorenih čula.
Na kraju, kada se sve integrisalo, mogao sam izgovoriti samo: „kakva, jebena, serija!“
Jer, kao što već rekoh, Severance nije fikcija, već dokument, sa vrlo preciznom dijagnozom današnjeg sveta. Sve ono što u Lumonu (fiktivna korporacija oko koje se vrti radnja) izgleda sablasno, ekstremno, neprirodno – već je tu, među nama. U našim kancelarijama, na našim sastancima, u našim „porodicama“ kako nas ponekad i ponegde uče da zovemo firme u kojima radimo.
„Porodice“, ma hajte, molim vas?!
KORPORACIJA KAO RELIGIJA
Lumon nije samo firma. Lumon je kult, sveto mesto. Ulazak u taj prostor podrazumeva ritual, inicijaciju. Tu su i uniforma, kodeks, obećanje. Tu je i prorok: osnivač Keir Eagan. Tu su dogme: Eaganov Kodeks. Tu su pesme, nagrade, proslave, obredi koji imaju jasan cilj: ne samo da zaposleni rade, nego da veruju.
Ukratko, Severance raskrinkava novu religiju našeg doba: korporativnu religiju!
Kao takva, ona ne počiva na istini, već na slepoj poslušnosti, emocionalnoj uceni i lojalnosti. Zvuči li ovo kao naučna fantastika ili distopija? Nažalost, ne. Ovaj model već funkcioniše. I kladio bih se da ste makar jednom kročili u takav sistem. Ili poznajete nekoga ko jeste, pa vam je (često sa velikim oduševljenjem) opisivao gde radi.
Ovakav „poslovni“ narativ vlada uglavnom u velikim MLM strukturama. Čak i pojedinim IT kompanijama koje više liče na sekte nego na firme. (Verovali ili ne, ovako nešto postoji i u velikim međunarodnim organizacijama, punim „bullshita“, birokratije i ostalih „šarenih sranja“).
U ovakvim kompanijama postoji običaj javnog hvaljenja zaposlenih, simboličnih nagrada, korporativnih pesama, tim-bildinga i vrlo stroge hijerarhije poput: junior, senior, team lead, mentor, coach, head of… Sve to uz značke, etikete, privilegije ove ili one vrste.
Ako vam sve ovo zvuči poznato, onda doooobro znate o čemu govorim.
PSEUDO-SPASENJE KROZ KARIJERU
U religijama, spas dolazi kroz veru, odricanje, patnju i poniznost. U korporativnim narativima, spas dolazi kroz karijeru: titule, pozicije, timove, godišnje ocene, napredovanja. Ali ispunjenje nikada ne dolazi, jer cilj se stalno pomera. Nagrada je uvek na korak dalje i uvek postoje novi izazovi!
Serija Severance razobličava upravo taj mehanizam. Likovi ne znaju ni šta rade, a to što rade je potpuno apstraktno, ali su uvereni da je važno i zbog toga rade punom parom! U religijama je manje-više slično: ponekad ne moraš znati zašto, samo moraš verovati.
KRIZA IDENTITETA
U seriji, radnici, odnosno uposlenici Lumona, su doslovno podeljeni na „innie“ i „outie“ verzije sebe: unutrašnji i spoljni JA. Da simplifikujem: ovaj prvi ste vi na poslu, kada završite, isključe ga i uključe onog drugog. Obe verzije nemaju pojma šta radi onaj drugi. Ne dele ista sećanja, ne poznaju iste ljude, niti svoje sopstvo. Tu su bukvalno dva odvojena identiteta jedne osobe – jedan za posao, drugi za kuću! Kako vam ovo zvuči?
Pa, čini mi se da podela nije metafora. To je definitivno realnost u kojoj živi veliki broj savremenih uposlenika. Pitam se, koliko ljudi svakog dana ulazi u kancelarije i oblači masku „pozitivnosti“? Koliko njih izgovara fraze koje ne misli, odrađuje osmehe, trenira govor tela dok iznutra nosi gubitke, strahove i bol? Koliko na kraju sve ovo vredi? 1.000 evra? 5.000 evra? 10.000 evra?
SERIJA KOJA SE NASTAVLJA I VAN EKRANA
Finale druge sezone briše granice između unutrašnje i spoljašnje realnosti. Likovi počinju da osećaju sopstvenu celovitost. To je metafora buđenja i trenutka kada radnik shvati da nije član porodice, već deo procesa i da nije deo misije, nego sistema profita. Tada puca. I tada prestaje da sanja i počinje da vidi (kao Neo kada prvi put ugleda „Matriks“).
Severance nas ne vodi u futuristički pakao. Ona nas vraća u kancelariju. U „open space“. Na tim-bilding. Pokazuje nam svet sa logotipima, korporativnim vrednostima, posterima o empatiji i značkama sa natpisima „You’re Awesome!“. Svet gde vam u istoj rečenici čestitaju rođendan i odbijaju zahtev za slobodan dan.
Zato ova serija više nije žanrovska. Ona je sociološka analiza, manifest i možda najvažnije, poziv na buđenje.
Ako ste se ikada zahvalili što ste dobili šolju sa logom firme, ako ste se radovali znački, bili srećni što ste pozvani na tim-bilding ili godišnju zabavu, čisto da vas obavestim: možda ste već u Lumonu.
Samo toga još niste svesni i zato vam preporučujem seriju!
Inače, „Severance“ je za nagradu Emmy nominovana u čak 27 kategorija, uključujući one za najbolju seriju, glavnog glumca (Adam Scott) i glavnu glumicu (Britt Lower). Pored Scotta i Lower, u seriji igraju i John Turturro, Christopher Walken i sjajna Patricia Arquette. Treba napomenuti da je većinu epizoda režirao Ben „Fucking“ Stiller, što seriju čini još luđom. Prvobitna ideja je bila da režira samo pilot epizodu, da bi na kraju od ukupno 19 režirao više od pola.
Na kraju, moja ocena serije je 10/10. Snažno preporučujem gledanje, ali ne preporučujem „bindžovanje“, jer je jako kompleksna i svaka epizoda mora „odmarati“, a postoji i opasnost od isprekidanog gledanja – red sna, red nekih detalja serije, što ovakvu seriju čini teškom za razumevanje.