Neke televizijske serije vas od samog početka zgrabe za vrat i uvuku u svoju priču, “The Chestnut Man” je jedna od takvih.
Nema ništa jezivije od misterioznog ubice koji za sobom ostavlja male figure kada on ili ona izvrši ubistvo. U novoj danskoj seriji “The Chestnut Man”, ubica ostavlja za sobom male ljude napravljene od šibica i orašastih plodova koji se obično peku na otvorenoj vatri za Božić. Seriju su kreirali Dorte Warnøe Høgh, David Sandreuter i Mikkel Serup, režirali su Kasper Barfoed i Mikkel Serup, a zasnovana je na istoimenoj knjizi Sørena Sveistrupa koja je objavljena 2018. godine. Glavne uloge pripale su Danici Ćurčić (glumica, rođena u Beogradu, ali je veći deo života provela u Kopenhagenu) i danskom glumcu Mikkelu Boe Følsgaard (osvojio je Srebrnog medveda za najboljeg glumca na festivalu u Berlinu, film “A Royal Affair” 2012, što je ujedno bio i njegov debitantski nastup) koji istražuju ubistva nekoliko žena uključujući misterioznu figuru od kestena ostavljenu na mestu zločina.
Knjiga “The Chestnut Man” (Čovek od kestena) proglašena je za jednu od najboljih i najjezivijih knjiga ovog žanra. Roman je preveden na više od petnaest jezika i prodat u višemilionskom tiražu. Ali, to ne treba da čudi kada su u pitanju Skandinavci, jer ta njihova dominacija u tom žanru traje već dugo. Vredi pomenuti i Stiega Larssona (Muškarci koji mrze žene), najuspešnijeg i najpopularnijeg nordijskog pisca, čije je delo prodato u više od sedamdeset miliona primeraka širom sveta. Međutim, ne možemo, a da se ne zapitamo šta inspiriše ove uspešne i cenjene pisce na pisanje romana o poremećenim serijskim ubicama, hodaju li njihovim selima i gradovima psihopate sa motornim testerama u rukama i da li su njihove dnevne novine pune vesti iz crne hronike? Skandinavske zemlje (Norveška, Švedska, Danska, možemo dodati tu Finsku i Island) su na vrhu liste najsigurnijih zemalja sveta, Island je, recimo, najsigurnija zemlja na svetu (ili makar se tako smatra), nema mnogo ubistava, posebno ne onih okrutnih, takođe imaju izuzetno nisku stopu kriminala, tako da ti krimi-trileri uglavnom nisu utemeljeni na stvarnosti. Ipak, deluju toliko stvarno da stvarnije ne može biti. Zapravo, skandi-noar razbija ovu iluziju i to bi mogao biti jedan od razloga zbog čega je toliko popularan na svetskom nivou.
S druge strane, kada je reč o filmskim i televizijskim ostvarenjima, Skandinavci su ušli u ‘zlatno doba televizije’ i zaslužni su za neke od najoriginalnijih, često mračnih i atmosferičnih serija koje se danas mogu pronaći, poput: “The Killing” i “Bron/Broen”, a dobro su ih pratile “Trapped”, “The Valhalla Murders”, “Wisting”, “Sthlm Requiem”, “Sorjonen”, “Deadwind (Karpi)”, i sve su bile zaista odlične. Godinama su vodeće bile tipične američke, ali su ih pre nekoliko godina zamenile Skandinavske, i to s punim pravom. Specifične, originalne serije s moćnim pejzažima prirode dalekog severa Evrope gledaju se u jednom dahu i nikad ne umore. Atmosfera je tu nekako uvek posebno tmurna, likovi rastrojeni, a radnja uvek deluje veoma ubedljivo.
Do sada smo, dakle, videli toliko ovakvih serija, da se pitamo po čemu bi se “The Chestnut Man” mogla izdvojiti? Međutim, stvar je u tome da ponekad nije nužno da se izmišlja nešto novo da bi bilo dobro, dovoljno je samo da radnja bude promišljena i mudra. “The Chestnut Man” ima intrigantnu misteriju i snažne glavne likove, što se ovaj put pokazalo kao dovoljno. Serija vas tera ne samo da razmišljate o ubici već i o tome zašto on čini ove neviđene zločine. Da li je reč o nekome ko je prosto zao ili osobi koja želi da „ispravi krive drine” u društvu na najgori mogući način? Sørenu Sveistrupu nije strana televizija, jer je kao scenarista i producent zaslužan za ostvarenje “The Killing” (na originalnoj seriji je bio scenarista, dok je na američkoj verziji bio producent), a bio je i scenarista filma “The Snowman” (2017), o kojem je verovatno najbolje ne razmišljati previše. Što se tiče rediteljskog dvojca – Kaspera Barfoeda i Mikkela Serupa, oni su stare „kuke”. I u pisanju i u režiji oseća se samopouzdanje koje dolazi zbog iskustva – obojica su uglavnom radili na televizijskim serijama. Znate da ste u dobrim rukama već iz uvodne scene u prvoj epizodi i tako ostajete do kraja. Sa samo šest epizoda, “The Chestnut Man” je taman po meri, ali svakako ne bi smetalo da smo dobili još dva ili tri sata trajanja. No, i ovako nije loše.
“The Chestnut Man” počinje prikazom jezivog ubistva mlade žene. Na mestu zločina je ostavljena mala figura od kestena u obliku čoveka, a za rešavanje zločina zaduženi su par detektiva, Naia Thulin (Danica Ćurčić) i Mark Hess (Mikkel Boe Følsgaard). Inače, Naia je na pragu napuštanja odeljenja za ubistva jer je samohrana majka i želi da pređe u manje zahtevno odeljenje za sajber kriminal, kako bi mogla da se više posveti svojoj ćerki, ali ona i namučeni Mark koji je ponovo kod kuće u Kopenhagenu još neko vreme neće moći da se oslobode svog posla jer će biti prinuđeni da ostave svoj život po strani. Njih dvoje kreću kao potpuni stranci u rešavanje zločina, te na samom početku nema puno poverenja među njima. Ubrzo nakon prvog ubistva pojaviće se još jedno, a detektivima postaje jasno da je figura od kestena sa početka od krucijalnog značaja za slučaj. I ne samo to, kada se na figuri pronađu otisci Kristine Hartung, jedanaestogodišnje ćerke danske ministarke Rose Hartung (Iben Dorner) koja je nestala godinu dana ranije i vodi se kao mrtva, slučaj postaje još komplikovaniji. Pored potrage za ubicom, upoznaćemo se sa privatnim životima glavnih protagonista, njihovim tragedijama koje su ih obeležile, kao i sa drugim ljudima među kojima je ubica.
Dok serija ide napred i sve više tela se gomila, “The Chestnut Man” postaje sve složenija, ali kako se razotkrivaju mračne tajne iz prošlosti naših likova, sve polako dolazi na svoje mesto, s tim da krajnji obrt i identitet ubice ostaju nepredvidivi do kraja. Veoma je teško razumeti i pretpostaviti ko je odgovoran za zločine ili zašto se to dešava. Takođe, kakve veze sve ovo ima sa Kristinom Hartung? Način na koji počinilac bira svoje žrtve teraju vas da se zapitate mnogo stvari. Stoga ste primorani da nastavite da gledate kako biste razumeli šta se, dođavola, zapravo dešava, i publika je u ulozi detektiva, tako da ovde nema mnogo mesta za dosadu. Iako ovo nije horor, neki elementi podsećaju na taj žanr – postoji stalni osećaj nelagodnosti i anksioznosti. Danica Ćurčić i Mikkel Boe Følsgaard kao Naia Thulin i Mark Hess su sjajni. Njihova hemija je prosto odlična, a u ovom žanru je to jako bitno. Vizuelno i estetski, “The Chestnut Man” takođe zaslužuje pohvale. Umesto snežnih pejzaža i zaleđenih jezera, vlada jesenja atmosfera: pocrvenelo lišće daje daleko šareniji izgled. No, treba biti pošten pa čak i Netflixu odati priznanje za nekoliko zaista sjajnih serija prošle godine, kao i filmova, što nije čest slučaj i uglavnom gledamo teške promašaje, kojih će, naravno, i dalje biti.
Neke televizijske serije vas od samog početka zgrabe za vrat i uvuku u svoju priču, “The Chestnut Man” je jedna od takvih. Ako ste ljubitelj kriminalističkih drama, zaista ne želite da propustite gledanje “The Chestnut Man”. Pametno i pažljivo osmišljena, napisana i potpuno zadivljujuća od početka do kraja. Preporuka se podrazumeva.
Marko Jovanović, izvor: The Film Master