Kao i po svakog čoveka, Smrt dolazi i po Antonijusa Bloka, ali on je izaziva na partiju šaha ne bi li ugrabio vremena da nađe odgovore na večna pitanja čovečanstva.
„A kad Jagnje otvori sedmi pečat, nastade na nebu tajac oko pola sata“ − uvodnim citatom iz Knjige Otkrivenja, legendarni švedski režiser, Ingmar Bergman, uvodi nas u svoj svet unutrašnjeg razdora između strogog verskog vaspitanja u detinjstvu i skepticizma odraslog čoveka.
Osvojivši Specijalnu nagradu žirija na Kanskom festivalu, kao i niz drugih nagrada na festivalima širom Evrope, Sedmi pečat je Bergmana daleke 1957. godine istakao ne samo kao majstora filma nego i kao intelektualca čije su vizije opsedale generacije ljudi.
Njegove požrtvovane, ali i cinične interpretacije ličnih vrednosti i strahova bile su značajna kulturna pojava. Večito anksioznog režisera proganjale su misli o užasu postojanja bez Boga, vere i smisla života provedenog u stalnoj senci ništavila smrti. Kasnije je priznao da mu je ovaj film pomogao u borbi protiv stalnog strahovanja.
Bergman je sam napisao scenario na osnovu svoje drame Slika na drvetu iz 1954. godine.
Ograničen budžetom, film je snimljen za svega 35 dana, uz obimno korišćenje spoljašnjih lokacija i minimum efekata.
Priča prati viteza Antonijusa Bloka koji se sa svojim štitonošom vraća iz krstaškog rata u rodnu Švedsku. Nekada mladić pun ideala, Antonijus Blok, nakon 10 godina ratovanja je umoran i razočaran čovek, pun sumnji i kolebanja. Umesto spokoja i mira u svojoj zemlji, nalazi još jedno područje vladavine smrti − ali njeno oružje ovog puta nije mač nego bolest.
Kao i po svakog čoveka, Smrt dolazi i po Antonijusa Bloka, ali on je izaziva na partiju šaha ne bi li ugrabio vremena da nađe odgovore na večna pitanja čovečanstva.
Takođe, suočen sa propašću misije širenja vere na Istoku, želi da učini jedno značajno delo pre nego što umre. Putem kroz kugom razorenu zemlju, on preispituje vlastitu veru, postojanje Boga i smisao života, svestan da će svoju najvažniju partiju kad-tad izgubiti.
Uzdrmanu veru mu dodatno potkopavaju događaji kojima prisustvuje na putu − fanatizam flagelanata, spaljivanje veštica, čovekova okrutnost, prevrtljivost ljubavi. Kroz lik Antonijusa Bloka progovara Bergmanova fasciniranost danskim filozofom Serenom Kjerkegorom, pretečom filozofije egzistencijalizma.
Bergman je radnju gradio po principu kontrasta. Nasuprot mislima okupiranom vitezu stoji njegov cinični i pragmatični štitonoša, a nasuprot dvojici ratnika pojavljuje se porodica putujućih umetnika: Jof, Mia i njihov sinčić Mikae.
Jof, mali čovek jednostavne vere, takođe može da vidi onostrane prilike. Ali osim Smrti, on vidi i Devicu Mariju, dok taj svet za sumnjičavog Bloka ostaje nevidljiv. Kao i Bloku, i Bergmanu je nemoguće da živi Jofovim i Miinim životom stada, ali on nalazi utehu u njemu, poštuje njihove vrednosti i čak im zavidi na njihovoj bezbrižnosti.
Jedine trenutke spokoja vitez provodi sa njima, uživajući u zajedničkom obroku.
Ova scena filma predstavlja takođe i katarzu, jer porodica ubrzo beži iz kandži Smrti.
Međutim, Bergman ovakvim raspletom ne smatra da nevinost i dobrota pobeđuje Smrt nego da je život vredan življenja i da su male radosti često najvažnije. Njihovim primerom poručuje nam da je život lep, uprkos svim teškoćama i enigmama.
Inspirisan srednjovekovnim likovnim motivima Smrti koja igra šah sa svojim žrtvama i njenog plesa sa žrtvama (danse macabre), Bergman je večitu temu svih umetnika postavio u samo središte fabule naspram svog junaka.
Međutim, njegova Smrt nije božiji sluga koji vodi ljude pred nebeski sud nego samo nemi izvršilac dužnosti kome nije data spoznaja o onome što donosi. Ona je večiti pobednik, varalica po potrebi, strpljiva po obavezi.
Šah je briljantna metafora čovekovog pokušaja da se odupre smrti svojim postignućima.
Iako je glavni motiv filma čovekov strah od smrti i užas od vlastitog nestanka, Bergman je obradio niz drugih tema. Tako se u filmu sukobljavaju svetlost i tama, život i smrt, mladost i starost, asketizam i hedonizam, fanatizam i tolerancija, stvarnost i metafizika, vera i agnosticizam, racionalizam i lirizam. Bergman je vizuelno izuzetno očarao apokaliptičnu atmosferu srednjeg veka, a scene igranja šaha i plesa sa smrti jedne su od najpoznatijih u istoriji kinematografije.
Nekima će se u današnjem svetu Sedmi pečat činiti zastarelim, ali retko se može naći film koji se toliko direktno i na filozofski način bavi osnovnim egzistencijalnim pitanjima.
Snažno poetičan, na momente spor i mračan, Bergmanov klasik već decenijama opseda zaljubljenike u sedmu umetnost, inspiriše umetnike i izaziva i vernike i ateiste. Možda će vam na momente biti teško da ga gledate, ali ga sigurno nikada nećete zaboraviti.
Možda će vas i podstaći na neka razmišljanja, ako vas već ne more tmurne misli. Što se tiče Bergmana, on se izgleda pred kraj života pomirio sa svojim strahovima:
„Plašio sam se ogromne praznine, ali moje lično mišljenje je da kada umremo, mi umremo, i prelazimo od stanja bivstvovanja do stanja potpunog ništavila; i ne verujem ni na trenutak da postoji bilo šta iznad ili izvan njega, i to me čini izuzetno spokojnim.“
Mirjana Gušić, Kultiviši se