Nazvana „vatrenim oličenjem senzualnosti filmske industrije“ od strane časopisa People, Rita Hejvort je postala jedna od najpopularnijih i najpoznatijih američkih glumica četrdesetih godina dvadesetog veka pa nadalje, poznata po svojoj gracioznosti, lepoti i izuzetnoj sposobnosti za ples.
Rođena kao Margarita Kansino 17. oktobra 1918. u Bruklinu, Njujork, Hejvortova je bila deo porodice koja potiče od dugog niza izvođača. Kada joj je bilo devet godina i kada se vodviljska scena raspadala, Hejvortina porodica se preselila u Los Anđeles. Tamo su je njeni roditelji – Eduardo, vodviljski izvođač, plesni instruktor i režiser, i Volga Hevort, igračica u Ziegfeldovim ludostima – ohrabrili da prati porodičnu liniju i dali je na časove glume i plesa. U to vreme je Hejvortin otac prestao sa vodviljskim izvođenjima da bi postao plesač i režiser u nekoliko holivudskih filmova sa plesnom tačkom.
Iako je Hejvortova bila zauzeta učeći porodični posao, takođe je pohađala školu „Kartej“, gde je imala ulogu u nekoliko školskih predstava, uključujući i prolog na bini za film „Crna ulica“ u kartejskom pozorištu. Tada je provela godinu dana u srednjoj školi „Hamilton“, pre nego što je, u trećem razredu, njeno školovanje prekinuto kada je postala očeva plesna partnerka.
Nazvani „Kansinosi“, nastupali su i do dvadeset puta nedeljno. Trupa je putovala po Meksiku i Kaliforniji, dok Foks Film nije uočio Hejvortovu u Agua Kalijenteu, u Meksiku. Zbog njene gracioznosti i lepote, Foks ju je pozvao, kada joj je bilo 16 godina, da započne karijeru u filmskoj industriji, glumeći u drugorazrednim filmovima.
Iako je njen prvi filmski nastup bio sa njenom porodicom u La Fijesti 1932. godine, njen prvi film u kojem je bila sama je „Danteov pakao“. Hejvortova je bila najavljena kao Rita Kansino. Film nije bio popularan, ali je privukla pažnju Foksovih velikih zverki i ponuđen joj je jednogodišnji ugovor.
Tokom te godine, Hejvortova je igrala male, etničke uloge u filmovima poput „Čarli Čen u Egiptu“, 1932, „Pod mesecom ravnice“, 1935, „Pedi o Dej“, 1935. i „Ljudski teret“, 1936. Njen ugovor nije obnovljen, pa je Hejvortova bila prinuđena da igra u nizu malih uloga glumeći meksičke i indijske devojke za veoma malo para.
Kada joj je bilo 18, udala se za Edvarda S. Džadsona, čoveka koji je bio prodavac automobila i biznismen i koji je ubrzo postao Hejvortin menadžer. Enciklopedija svetske biografije kaže da je Džadson preobrazio Hejvortovu, menjajući je iz tamne latino devojke u prefinjenu crvenokosu. Hejvortova je promenila kosu na čelu i obrve pomoću elektrolize i promenila svoje ime u Rita Hejvort (to je bila verzija njenog majčinog devojačkog prezimena gde je dodato „j“ radi lakšeg izgovora).
Njen novi izgled ju je brzo doveo u javnost i dobila je ugovor na sedam godina sa Kolumbija pikčersom. Nakon niza malih uloga u nisko-budžetnim filmovima, Hejvortova je konačno dobila glavnu ulogu, igrajući nevernu ženu u „Samo anđeli imaju krila“, 1939, zajedno sa Kerijem Grantom. Nakon toga je bila u filmovima poput „Riđokosa“, 1941, sa Džejmsom Kegnijem i „Krv i pesak“, 1941, sa Tajronom Pauerom.
Međutim, Hejvortova je svoj uspon do položaja velike filmske zvezde postigla filmom „Nikada nećeš postati bogat“ iz 1941. u kojem glumi sa Fredom Asterom. Čak se i govorilo da je Fred nazvao Ritu Hejvort svojom najboljom plesnom partnerkom, a ne svoju poznatiju partnerku Džindžer Rodžers. Za tu ulogu se pojavila na naslovnoj strani Time magazina, a Life ju je proglasio „velikom američkom ljubavnom boginjom“. Naredne godine je snimila tri velika filma: „Moja devojka Sel“ iz 1942, „Priče sa Menhetna“ iz 1942. i „Nikad nisi bila lepša“ iz 1942, njenim jedinim drugim filmom sa Fredom Asterom. Iako je njena karijera postajala sve više uspešnija, njen brak nije – razvela se od Edvarda Džadsona 1942. godine.
Udala se za Orsona Velsa, poznatog glumca, režisera i scenaristu, takođe 1942. Sa njim je imala kćerku, Rebeku, a život se činio dobrim za novu majku i sve popularniju glavnu glumicu. Godine 1944. je igrala u filmu „Devojka sa naslovne strane“ zajedno sa Džinom Kelijem. Life je, kao reklamu za to, izdao članak o glumici zajedno sa zavodljivom slikom na kojoj nosi saten i crnu čipku, što je za vreme Drugog svetskog rata bilo ozloglašeno kao pinap slika američkog vojnog lica.
Američke dekade su citirale Times časopis kako su primetili da „namerno, kao krajnji kompliment, slika je čak poređena sa testom atomske bombe koja je bačena na Bikini atol 1946. godine“. Kako se njena popularnost povećavala, počinjala je da glumi u boljim filmovima. Godine 1945. pojavila se u „Večeras i svako veče“, a 1946. je dobila glavnu ulogu u filmu „Gilda“, delo koje je šokiralo konzervativnije gledaoce zbog zavodljive scene skidanja, i delo koje je na kraju postalo Hejvortino najpoznatije delo.
https://www.youtube.com/watch?v=e-LO9Ay6v_M
Po Daily Mail-u, Hejvortina uloga u „Gildi“ je ta koja je zapečatila njenu „reputaciju boginje ekrana“. Njen drugi film koji je nastao u to vreme, „Boginja na zemlji“, je čak uključen u vremensku kapsulu 20. veka iako je dobio pomešane kritike.
Godine 1948. Hejvortova je dobila ulogu u „Dami iz Šangaja“ zajedno sa svojim suprugom Orsonom Velsom, koji je bio i režiser filma. Iako se to činilo veoma lepim, to je zapravo bio kraj Hejvortine veze sa Orsonom, a film je sniman dok su bili u procesu razvoda. Nakon snimanja „Karmenine ljubavi“, 1948, Hejvortova se udala za svog trećeg muža, Princa Ali Kana, 1949. godine. Taj brak je šokiralo ljude i Hejvortina popularnost je malo opala. Hejvortova i Princ Ali Kan su imali aferu, iako su oboje bili u braku, a ona je već bila trudna sa njihovom ćerkom, princezom Džasmin Aga Kan, kada su se venčali. Nažalost, taj brak je okončan i razveli su se 1953.
U tom trenutku je njena karijera počela da bledi. Nikada se, zapravo, nije oporavila od skandala koji su njena afera i brak izazvali. Snimila je filmove „Afera u Trininadu“ 1952, „Saloma“ 1953 i „Gospođica Sedi Tompson“ 1953, a onda se ponovo udala za pevača Dika Hejmsa 1953. Brak je bio osuđen na propast jer je Hejms tukao Hejvortovu i govorilo se da je pokušao da se obogati njenom slavom da bi povratio svoju karijeru koja je opadala. Brak se okončao 1955.
Nakon razvoda je snimila film „Tropski pakao“ 1957, i dobila je sporednu ulogu u filmu „Drug Džoi“ iz 1957. gde su glavne uloge tumačili Frenk Sinatra i Kim Novak. Hejvortina karijera je 1958, iako je bila pohvaljena za svoju ulogu u „Odvojenim stolovima“ iz 1958, definitivno krenula silaznim putem. U tom trenutku se udala peti put, za producenta Džejmsa Hila. Ovaj brak se, takođe, završio razvodom kada ga je Hejvortova napustila 1961.
Časopis People je citirao njenu izjavu da se „većina muškaraca zaljubi u Gildu, ali se probude pored mene“. Hejvortova je počela da sumnja da će ikada imati srećnu i uspešnu vezu i smatrala je da je jedan od najvećih problema činjenica da su muškarci odlazili u krevet sa slikom glamura i prefinjenosti koja se pojavljiva u ulogama poput Gilde, a ujutru su se budili sa pravom njom.
Po Barbari Lerning, Hejvortinoj autobiografkinji, ipak, njene nevolje sa muškarcima je prouzokovao nasilan odnos sa njenim ocem. Iako je to ranije bilo nepoznato, činilo se da ju je otac „silovao preko dana i plesao sa njom noću“. Koji god da je bio problem, Hejvortova se nikada više nije udavala.
Hejvortin poslednji niz filmova su činili naslovi poput „Došli su u Korduru“ iz 1959, „Priča na prvoj strani“ iz 1960, „Pupi je takođe i cvet“ iz 1967, „Kopilad“ iz 1968, „Goli zoološki vrt“ iz 1971. i „Božiji gnev“ iz 1972. Pokušala je da 1971. godine nastupa na pozornici, ali nije uspela zato što nije mogla da zapamti tekst. U tom periodu su ljudi počeli da primećuju da sa Hejvortovom nešto ozbiljno nije u redu. Alchajmerova bolest tada nije bila toliko poznata i postojalo je bezbroj različitih dijagnoza o tome šta nije bilo u redu sa nekada poznatom glumicom.
Proglašena je 1981. godine nesposobnom da se stara sama o sebi, i u narednih šest godina, do svoje smrti 14. maja 1987, njena ćerka, princeza Džasmin Aga Kan, se starala o njoj. Iako se nije pojavljivala u javnosti skoro dve decenije, publika je osetila Hejvortinu smrt i jednom nazvana „američka boginja“ neće biti zaboravljena u skorije vreme.
Sudeći po PR Newswire-u, 2000. godine su Sony Pictures i Hejvortina ćerka Džasmin otkrili prvu Ritu Hejvort kao kolekcionarsku lutku Gilda. Kako je časopis Interview objasnio zašto danas mlade glumačke zvezde ne dostižu visine glumica poput Rite Hejvort: „Hejvortina koža sija, njene oči zrače zadovoljstvom, njena kosa se razliva oko njenog lica poput reke luksuza – nemoguće je ne gledati je, ili ne čeznuti da je upoznate ili ne želeti da budete kao ona“.
Prevela: Sara Mandić, iserbia
Izvor: Encyclopedia