Foto: Lava Lab
Epidemija od pre nekoliko godina, užasni Kovid, nas je naterao da se snalazimo u novoj situaciji. Svako se s mukom borio na svoj način. Neki su bili izuzetno poslušni, neki nisu, neki su razvijali razne taktike… U jednoj zgradi u Francuskoj stanari su pokušali da vode svoju politiku, kao i pre epidemije, ali to više nije bilo moguće. Pošto su zatvoreni morali su da sarađuju.
I svi smo mi različiti, neki su hipohondri, drugi su narcisi, treći su usamljeni ili zaljubljeni. Svi to pokušavamo da sakrijemo od drugih, ali u vreme izolacije ništa se ne može sakriti. Plus, sve naše mane se pojačavaju, jer… pa epidemija je.
I, kao i u životu, i u ovom filmu svakog lika možete osuditi ili razumeti. Ali s obzirom da je u pitanju komedija, ne možete a da se dobro ne nasmejete.
U pitanju je film „Stuck together“ (8 rue de l’Humanité) Denija Buna (Dany Boon). On je reditelj, koscenarista i glavni glumac.
Glavni lik nervira sve. On je vlasnik stanova, bahat je, a stanare najviše nervira jer parkira auto u dvorištu, ispred samog ulaza u zgradu. Pritom ga je žena ostavila, jer naravno on je previše zagledan u sebe. Tu su još i svi likovi koje inače poznajemo, paranoičan lik, neko ko hoće da pomogne, zaljubljeni tinejdžeri…
Ali u suštini su svi oni otuđeni i pre Korone, a Korona ih je još više udaljila. Dok na kraju nisu shvatili da jedni drugima ne znaju imena. Ne znaju čime se ko bavi. Svi jedni druge gledaju popreko, kao neke čudake koji bi trebali da ućute. A u osnovi su svi oni samo ljudi sa manama. Dok se paralelno odvija drama, svi ulaze u paranoju jer je došla jedna komšinica koja se nikome ne javlja i nikada se ne pojavljuje danju. Odlazi uveče, a vraća se ujutru.
I onda svi oni koji ne znaju kako se zovu komšije i koji se nikome ne javljaju, nekom drugom sve to zameraju. Dok se na kraju ne ispostavi da su trebali da joj postave jednostavno ljudsko pitanje čime se bavi i kako se zove.
Korona je pored paranoje iz nas isterala i empatiju. U ovom slučaju njih je naterala da se zbliže, iako su trebali da budu na sigurnoj distanci. Ako se dobro sećam, morali su biti udaljeni bar metar i po. Na kraju je empatija, ipak, pobedila paranoju.