U Gvatemali, srednjoameričkoj državi, vođen je građanski rat, dakako krvav, između 1960. i 1996. godine. U okviru tog rata počinjen je i genocid nad starosedeocima, Indijancima iz plemena Maja. Ljudi su sistematski ubijani od 1981. do 1983., a događaj je poznat kao Genocid nad Majama ili Tihi genocid. Ubijeno je 162.000 pripadnika tog naroda. To je širi kontekst. Potom i uži. Genocid je sproveo general Efraín Ríos Montt, koji je bio inspiracija za lik diktatora u filmu. Sve počinje suđenjem i presudom – general je kriv – počinio je genocid.
U filmu “La Llorona” genocid i lik generala samo su povod, okvir za sliku koju ćemo posmatrati. Ovde je reč o ženama. Tačnije o četiri ženska lika. Generalova žena, njegova ćerka, unuka i žena koja dolazi da radi kao kućna pomoćnica pošto je mnogobrojna posluga napustila kuću nakon presude. Takođe, ceo film ispred kuće protestuju Maje, ljudi koji su nezadovoljni jer krvnik nije u zatvoru već se zbog bolesti leči kod kuće. Ali to sve je manje bitno, iako se bez tih okvira ne može.
Centralna tema filma je odnos porodice prema dokazanom zločincu. Iako su svi čuli svedočenja preživelih, koja su stravična i ne mogu ih prepričavati, supruga generala sve negira. Ćerka i nije baš sigurna, ali je majka ubeđuje da ništa nije tačno, da samo hoće da im naude. Autor nam paralelno prikazuje i svakodnevni odnos prema Majama, prema posluzi i demonstrantima. Oni su za porodicu niža bića, skoro da nisu ljudi, tako ih tretiraju. U kući ostaje samo stara služavka Indijanka koja dovodi mladu ženu da joj pomaže oko dadiljanja razmažene i rasistički nastrojene porodice.
Sam taj odnos prema ljudima koji žive s njima zajedno u kući jeste dokaz da je genocid počinjen, ne sudski dokaz, već ljudski. Ako se tako odnosite prema ljudima koji vas hrane i rade sve za vas, nije ni čude da njihove sunarodnike možete svirepo mučiti i ubijati, jer ste scenu za smrt već postavili odnosom prema njima. Oni su niža bića koja ne zaslužuju mnogo toga.
Scena je, u filmskom smislu, genijalno postavljena. Tek sada možemo zaroniti u dubine.
Supruga
Prostor slobode žene autoritarne ličnosti, koja može a i ne mora biti general pa i diktator, a i neko ko je počinio genocid, sužen je do granica pucanja. Ona praktično nema gde da iskaže svoju ličnost. U kom god pravcu da krene sačekaće je skraćena argumentacija muževljeva, sačekaće je autoritet koji ne mora ništa da objašnjava, njegova reč ima božanske prerogative. On ne sumnja u svoje postupke, niti se oni mogu preispitivati, čak i kada je osuđen za genocid. Njen prostor je planimetrijski, nema dubina. Ona može biti ličnost samo u jednoj situaciji i ta situacija je duboko paradoksalna. Supruga se može istaći, biće vredno pažnje, samo i jedino kada brani muža. Autoritativni muž ne može da se brani, jer nema od čega, on na sve napade gleda kao zaletanje muva u njegove nozdrve. Dakle, ništa. On ne samo da nije kriv, on ne može biti kriv. Autoritativne ličnosti u krajnjem dosegu svoje autoritativnosti posežu za skraćenom argumentacijom i kada misle. A posebno kad misle o sebi.
Taj prostor verbalne odbrane ostavljen je suprugama. Jedinu tu one mogu uzeti reč, a da im odmah ne bude oduzeta. Zato one tako strasno, tako zastrašujuće brane svoje supruge. One, zapravo, brane jedini prostor slobode, jedinu tačku u kojoj mogu da govore. Naravno, cela odbrana zvuči strašno jer sve što kažu zvuči kao da žrtva brani dželata. Te žene bi morale da govore sve suprotno, jer se sve i njima dogodilo, sve što negiraju su same doživele i to bezbroj puta. Maje su, u ovom slučaju, trpele generala par godina, one ga trpe ceo život.
Supruga generala je uspela da objasni sve, ali samo kad je budna. Sve što je čula na suđenju uspela je da potisne, na javi, ali ne i u snovima. U snovima proživljava sve što je čula da je vojska radila Majama. U snovima se sve to dešava njoj. I to joj radi muž.
Tako počinje da se raspada ličnost supruge.
Ćerka
Ćerka brani oca po inerciji, ali svedočenja je uznemiravaju i unose sumnju, ali ne i da promeni odnos prema njemu. Ipak, ta sumnja polako raste. Tome više doprinosi njegovo ponašanje. Ćerka sada obraća više pažnje na očeve postupke. Svedočenja su ipak donele neke rezultate. Njen odnos prema starosedeocima je rasistički, ne uspeva da poveže zločine i ponašanje porodice prema Majama, iako je veza očigledna. Njen prostor slobode nije tako ograničen kao majčin, ona je žaba koja se polako kuva pa nije ni shvatila šta joj se dešava, zato ona ni ne zahteva neki prostor slobode. Ona živi u najvećem mraku i inercija je vodi na razne strane. Na kraju čak može da učini nešto dobro, ali ne jer je nešto spoznala, ona nije sposobna za unutrašnje transformacije, već u potpunosti zavisi od volje drugih, od inercije koja će je već odvesti negde.
Unuka
Devojčica nije zaražena rasizmom, iako je na dobrom putu da postane punokrvni član familije, jer je svi guraju u tom pravcu. Dolazak nove sluškinje vuče je na drugu stranu. Devojčica pokušava da se odvoji od autoritativne porodice, od strogih pravila bez igre i mašte, od porodice koja samo nešto zahteva i traži. Sve to naravno rade „jer je vole“. Ona shvata da tu nema ljubavi i zato se vezuje za sluškinju, koja joj omogućava da bude slobodna. Devojčica obema rukama hvata sve što joj Indijanka daje, želi tu slobodu koju dobija i to je želi u celini, bez ostataka. Ta sloboda podrazumeva i rizik, ulazak u mistično, ali nosi i opasnost da bude kažnjena jer ruši autoritet, što znači da ruši ceo poredak.
Sluškinja
Ona predstavlja mistično, potpunu slobodu, želju za osvetom. Niko ne zna odakle dolazi, ko je, niti zašto je pristala da bude sluškinja onima koji su izvršili genocid nad njenim narodom. Porodica i na nju gleda kao na stvar, ali ona izmiče racionalnim tumačenjima. Ona predstavlja sve žrtve, ono mističko, nedokučivo, to što je belcima nedostupno. Belci mogu imati sve, pa i živote Maja, ali ne mogu doći do duha. Ne samo da ne mogu doći, već ga i ne mogu razumeti. Tako žrtva pobeđuje dželata, prelazi na viši nivo koji je krvniku nedostupan. S te pozicije se može izvršiti i osveta. Potpuna sloboda je zapravo nešto van ovog sveta, van čulnog i van domašaja za um belog čoveka koji je ukorenjen u krvi i tlu. Ako se beli čovek odvoji od tih postulata može preći u prostor mističkog. To nam se pokazuje kroz lik devojčice.
Gledaoci
Gledaoci su ostavljeni da tumače i da se bore sa silnim pitanjima koja film otvara, ali i sa mogućim tumačenjima. Reditelj je doneo hrabru odluku da u isto vreme govori o genocidu, nacionalnoj traumi, kao i o mističnom, koje je duboko ukorenjeno u starosedelačkoj tradiciji. Ta odluka lako je mogla da sklizne u propast. Genocid je mogao biti banalizovan folklorom. Ali desilo se suprotno. Umesto da sve spusti na banalno, priču je podigao na viši nivo. Između zla i transcendentnog je smestio još nekoliko svetova, psiholoških profila i života. Sve to je ispričao iz ugla nekoliko žena, koje u toj postavci igraju sporednu ulogu. U svetu generala i genocida žene mogu biti samo žrtve i članovi porodice. U stvarnom i mističnom svetu taj muški pogled ne vredi ništa. S druge strane, žene nisu nevine po sebi, to bi takođe bila greška, jer bi se iz jedne krajnosti otišlo u drugu.
Hrabri reditelj je snimio maestralni film. Gvatemala se upisala u svetsku kinematografiju delom koje gledaoce tera da razmišljaju i da ga tumače, uz mogućnost da ga nikada ne protumače. Malo je takvih filmova i u mnogo većim kinematografijama.
Izvor: Lava Lab