Foto: epa-efe
Crveni tepih, poneka holivudska zvezda pod svetlima reflektora, stvaraoci iz raznih krajeva sveta i publika koja se uzbuđeno tiska pred šalterom za prodaju karata.
Piše: Jovana Georgievski
To je slika jubilarnog, 30. Sarajevo film festivala (SFF), ali početak je bio mnogo drugačiji.
Mirsad Purivatra, jedan od osnivača Sarajevo film festivala, dobro pamti prvo izdanje festivala 1995. godine, pred kraj Opsade Sarajeva.
„Vodili smo svakodnevnu borbu za fizičko preživljavanje, imali smo granatiranje, snajpersku vatru i nestašice struje, hrane i drugih osnovnih potrepština.
„Možda smo živeli bez plina i grejanja, ali i kultura nam je bila nasušna potreba”, priča Purivatra, direktor festivala do 2022. godine.
Poduhvat grupice entuzijasta, okupljene oko sarajevske Akademije scenskih umetnosti, vremenom je prerastao u najveće filmsko okupljanje u regionu.
Tokom godina, posećivale su ga svetske zvezde poput Anđeline Džoli, Breda Pita, Roberta de Nira i Morgana Frimena.
Kad Sarajevo ‘diše punim plućima’
Prestonica Bosne i Hercegovine ima manje od 300.000 stanovnika, i ne bi se mogla nazvati gradom koji nikada ne spava.
Baščaršija, stari deo grada, i centralna pešačka zona načičkana kafanicama, ćevabdžinicama, nargila barovima, suvenirnicama i prodavnicama slatkiša, tone u san tik posle 10 uveče.
Međutim, sredinom avgusta, kada se u Sarajevo sjate filmski stvaraoci iz čitavog sveta i stotine gostiju iz regiona, grad na kratko vodi drugi život.
„Tih osam dana Sarajevo živi dvadeset i četiri sata – oseti se duh metropole”, kaže mi taksista Amel, dok nalakćen na prozor otresa pepeo cigarete.
Spuštamo se Obalom kulina Bana, jednom od centralnih sarajevskih ulica. Na svakoj banderi vijore se crvene zastave sa belim srcem na sredini – simbolom SFF-a.
„Što se kaže kod nas u Bosni, diše se punim plućima – mnogo je ljudi koji dođu da se dobro provedu, nacugaju, da se dobro najedu. Za nas taksiste ima posla koliko hoćeš”, priča mi dok prolazimo pored Latinske ćuprije, poznatije kao Principov most.
Baš je tu devetnaestogodišnji Gavrilo Princip je 1914. ispalio metak koji je promenio tok istorije, ubivši austrijskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.
Atentat, koji je označio početak Prvog svetskog rata je jedna od četiri stvari „po kojima je Sarajevo prepoznatljivo u svetu”, kaže Purivatra.
„Takođe znaju za Zimske olimpijske igre 1984, opsadu Sarajeva 1992-1995, ali sve su to momenti iz prošlosti.
„Četvrta je Sarajevo film festival, koji opstaje već tri decenije i važi za jedan od simbola grada”, dodaje.
‘Ratno kino’: Kako je sve počelo
Purivatra se sa nostalgijom priseća predratnog Sarajeva, koje je 1980-ih bilo na „privrednom i kulturnom vrhuncu”.
„Imali smo popularne bendove, poput Bijelog dugmeta i Indeksa, pokret Nju primitivs, koji je bio naša reakcija na pank i nju vejv.
„Imali smo jaku pozorišnu scenu, dobre filmove i zajednicu ljudi različitih vera, mišljenja i nacija”, kaže Purivatra.
Kulturni procvat je grubo prekinuo zvuk granata – snage Vojske Republike Srpske opkolile su grad i počele opsadu u aprilu 1992. godine.
Tokom 1.425 dana, koliko je trajala jedna od najdužih opsada od Drugog svetskog rata, stradalo je više od 10.000 ljudi.
Mnogi domovi su uništeni, što su doživeli Purivatra i nekolicina njegovih kolega. Uselili su se u podrum Akademije scenskih umetnosti.
„Pošto je glavni ulaz Akademije bio pod snajperima, napravili smo jednu rupu u zidu sa zadnje strane, kroz koju se ulazilo”, priseća se.
Sa Akademije su uzeli filmske trake i projektor, a zahvaljujući humanitarcima nabavili agregat, jer struje skoro da nikad nije bilo.
„Tako smo pokrenuli ratno kino – najrazličitiji ljudi su dolazili da gledaju filmove, od majki sa decom do vojnika.
„Bio je to način da se sretnemo, razgovaramo i da na trenutak skrenemo misli sa onoga što se dešavalo oko nas”, priča Purivatra.
Ubrzo je Marko Miler, jedan od organizatora švajcarskog filmskog festivala Lokarno koji važi za jedan od najprestižnijih u svetu, saznao za ratno kino.
„Miler je 1994. došao u Sarajevo i doneo čitav program Lokarna, a mi smo preveli filmove”, kaže Purivatra.
Upravo je Miler podstakao sarajevske entuzijaste da pokrenu sopstveni filmski festival.
„Došli smo na ideju osnivanja letnjeg festivala, ali je prvo izdanje odloženo zbog ratnih dejstava, pa se održalo tek na jesen 1995. godine”, priseća se.
Bilo je to u jeku pregovora oko Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji je krajem te godine stavio tačku na rat u Bosni.
Nekoliko reditelja je ponudilo filmove za prvo izdanje festivala, među njima i Milčo Mančevski.
Samo godinu ranije, Mančevski, reditelj makedonskog porekla, imao je premijeru debitantskog ostvarenja „Pre kiše”, ljubavne priče o zemlji na rubu građanskog rata.
Film je osvojio više od trideset nagrada, između ostalog i Zlatnog lava u Veneciji, doneo mu nominaciju za Oskara, a Njujork tajms ga je uvrstio na listu hiljadu najboljih filmskih ostvarenja u istoriji.
Reditelj, koji je uveliko živeo i radio u Njujorku, odlučio je da se na jesen 1995. zaputi u opkoljeno Sarajevo, kako bi lično doneo filmsku traku za prvo izdanje SFF-a.
„Otišao sam iz solidarnosti ka Sarajevu, bila je to jedina premijera u zemljama bivše Jugoslavije kojoj sam prisustvovao”, priseća se Mančevski za BBC na srpskom.
Doleteo je iz Amerike i u Splitu se ukrcao u oklopno vozilo sa oznakama Ujedinjenih nacija (UN).
Tih dvestotinak kilometara do opkoljenog grada, čijim su ulicama i dalje prštale kiše granata i metaka, prelazio je „četrnaest sati”.
„Putovanje u opkoljeno Sarajevo je bilo jedno od najsnažnijih iskustava koje sam ikad doživeo”, kaže reditelj.
„Gledao sam hladnokrvno ubijanje, dok je ostatak sveta, u kojem sam i ja tada živeo, išao sopstvenim putem.
„To iskustvo me je promenilo zauvek.”
Iz Sarajeva, s ljubavlju
Ako sredinom avgusta poseti centar Sarajeva, neobavešteni turista mogao bi da pomisli da je u gradu praznik nalik Danu zaljubljenih.
Tokom festivalskih dana, srcasti simboli se na svakom ćošku.
Mnoge prodavnice u izlozima reklamiraju SFF, svuda se vijore zastave, svetle bilbordi, a desetine volontera u crvenim majicama nude suvenire, letke.
Ljubav prema gradu utisnuta je i u ime festivalske nagrade, Srce Sarajeva, koja važi za jednu od najprestižnijih u Evropi.
Među dobitnicima počasnog priznanja – srca od srebra, spakovanog u otmenu plavu kutiju, ove godine je holivudska glumica Meg Rajan.
Festival je danas mesto regionalnog kulturnog povezivanja, razvoj novih projekata i obrazovanje mladih stvaralaca, ocenjuje Purivatra.
„Od grada nakon opsade, gde nije bilo nijednog kina ni filmskog studija, u prethodne tri decenije smo izgradili regionalni filmski centar”, kaže.
Uz festival su, dodaje, stasale generacije filmskih reditelja sa Balkana, kao što su Jasmila Žbanić, Pjer Žalica i Srđan Vuletić.
Tokom godina je festival širio granice i danas pruža priliku i „mladim rediteljima iz Rumunije, Grčke, Bugarske i drugih zemalja Jugoistočne Evrope, kojima nije tako lako da se probiju na svetsko tržište”, kaže Purivatra.
Među umetnicima koji su stasavali uz Sarajevo film festival je i glumac Feđa Štukan.
Sarajlija po rođenju, Štukan je deo rata proveo u borbenim redovima Armije BiH, a potom u psihijatrijskoj ustanovi.
Festivalska atmosfera, koja poput groznice svakog leta zahvata Sarajevo, „najbliža je slici predratnog, otvorenog grada”, kaže Štukan za BBC na srpskom.
„Ne postoji ništa što se može meriti sa festivalom – on vraća mom gradu stari sjaj, barem na osam dana”, kaže glumac.