Nostalgija
O remek-delu “Nostalgija“ mnogo toga je već rečeno i napisano, namere i tumačenja autora su eksplicitno pokazane u samom filmu, međutim stiče se utisak da glavni kvalitet ovog ostvarenja koji počiva na alhemijsko-umetničkom rastvaranju koncepta “linearnosti vremena“, misterioznih reminiscencija koje iz toga proizilaze, te mikro-perceptivnih zahvata kamere čije nam sugestije ukazuju na sveprisutnost u trenutku venčanim sa perenijalnom filozofijom večnosti, uz transcendiranje linearnog protoka vremena uobičajeno okovanog frekvencijskim bukagijama koncenzusa većine pripadnika ljudske rase i kolektivne aparature grubih pet čula našpanovanih na gustu manifestaciju stvarnosti – zapravo, predstavlja upravo suštinski kvalitet koji nije dovoljno dobro proučen kada se uopšte govori o ovom izuzetnom filmu.
Ono što Tarkovski u velikoj meri poteže jeste vankadrovski život koji nam proširuje dijapazon senzacija. Odjeci zvukova koje čujemo u daljini imaju svoje mistične zakonitosti, a naročit kuriozitet predstavlja činjenica da su nam oni svakodnevno dostupni u našim životima, ali šta je potrebno učiniti da bi došlo do obajkovljenja i čarobnosti manifestacije stvarnosti kojom smo okruženi, a koja nam na običnom odvijanju čulnih senzacija ne deluje niti preterano zanimljivo, niti preterano senzacionalno, te stoga naša čula i pažnju sve više uranjamo u virtuelni svet brzog protoka čulnih senzacija i informacija.
Da bi ljudima koji ovo čitaju bilo plastičnije objašnjena priroda stvarnosti suptilnijeg poniranja u tkivo postojanja, u sledećim redovima pokušaću da lična iskustva na ovom polju pretočim u poetskije prikaze, a koji u potpunosti korespondiraju sa delikatnim stanjima čije nam je impulse Tarkovski isporučio u filmu “Nostalgija“:
Kada bi se sa pustara i polja prilazilo naselju, trebalo bi, gaseći sve unutrašnje dijaloge, zastati na jednoj liniji – mestu koje otvara kanale u vremenu donoseći smesu raznolikosti ujedinjenu u snop zvučnih odjeka iz daljine.
Simfonija ljudskih glasova, laveža pasa, pravilno-isprekidanog mucanja cvrčaka, brujanje komšijskih kosilica; suptilnošću svojih nadražaja, ušuškanih jastučastim oblicima bele, fluidne buke, krunisala je gordu samoću deteta tišine.
Na toj čarobnoj liniji umnožavali su se unutrašnji kosmosi, čineći od svetovnih naselja neke nove Jerusalime – dohvatljive suptilnim čulima poput kapljica zgusnute izvesnosti.
U našim bićima, kristalizovao bi se tada neki novi poredak, samo naoko nov, no opet drevniji od nas samih, intimno poznat, čije prisustvo je iziskivalo dubok udah kao trik da bi se njegovo delikatno dejstvo produžilo makar za jedan tren; i to upravo onaj raspršen i raširen tren koji je umeo da ujedini rascepkane segmente vremena u jasno ulovljen amalgam osvešćene i ponovo pronađene večnosti.
Nehotične reminiscencije behu nešto što se nije pojavljivalo tek tako, kao da su bili potrebni delikatni okidači unutar bića, pa bismo ih u skladu sa ovom činjenicom mogli nazvati ishodištem nostalgije, možda majkom, ili starijom sestrom ipak opipljivije i gušće energetsko vibratorne kategorije kao što to beše nostalgija. Pa bi tako suptilno ishodište čula mirisa i ukusa, osim već očiglednih čula koja su usko vezana za umetnički medij doživljaja filma, odigravala bitnu ulogu u celokupnosti ovog procesa. Svakako, čulo u nastajanju, ono mistično čulo tajanstva koje se negde naziva i šestim, predstavljalo je konkretizaciju inuicije u vidu novo-rođenog nervog sistema čija ranjivost i preosetljivost behu razvile perceptivnu mrežu za lovljenje minucioznih detalja koji su sakrivali delikatno postojanje između zgusnutih redova života, vešto izdvajajući destilate skrivenih dragulja psihe:
Udišući zaprške od luka i šargarepe, ovdašnji mistici uzburkavali bi pučine sopstvenih nervnih kiselina. Natapajući nepca gustim, gorkim džemovima od šljive, u drevnim letnjim kuhinjama prostodušnih seoskih gospa – poništavali bi linearnost vremena – a neizostavno glasanje sivih ptica bilo je u stanju da obgrli celu jednu ličnu istoriju, pohranjujući sve ikada proživljene, unutrašnje doživljaje u tkanje gugutave minijaturne simfonije.
Ovo je bio povratak kući; povratak u duboku prošlost: prošlost koja zapravo nije postojala – kao i sve ikada kreirano, ona je bila samo miraž – oronula, no i udobna kolevka suptilnih draži. Čak ni melanholija nije uspevala da načini pukotine u ovom ambijentu romantizma, čije su prazne ulice pojačavale spone intimnosti hitajući u naručja preosetljivih namernika, priređujući samo prepoznatima časti svojih izdašnih dominiona- ne gubeći nikada urođenu umešnost da materijalizuju isparljivost uspomena.
A duša je htela da ponese sećanja posesivno stežući njihove razuđene telesnosti, naivno misleći da će ih tako iskovati u nebeske uvojke vitraža duha, kroz čiju bi prozirnu prirodu dospela svetlost istine.
Prastare kuće krunisane odjekom laveža pasa u daljini ponosno su se gizdavile ruhom napuklih fasada; rasplesane topole u svojim iskričavim, vedrim haljinama šuštale su u ritmu lakomislenog lahora – nagovarajući opojne vazdušne struje na nemilosrdnu izvesnost reminiscencije.
Svi ovi impulsi bili su objedinjeni pod zajedničkim kupolom, užebljujući svoje guste, nevidljive obrise iskustva u bogato raznovrsje – neprestano prizivajući svoje spontano okupljene kohorte duhova da probude duboko usnule impresije; niti ijednog trenutka zapitane nad namerom da demantuju svest motivisanu željom za večnim nastanjivanjem u ovoj skamenjenoj oazi bivanja; niti ijednog trenutka ne upućujući upozorenje da se krene dalje – kako bi se nastavilo putovanje sazrevanja… I tako je neodoljiva zamka postavljena, jer upravo to beše lepota privlačnosti ovoga mesta.
Andrej Tarkovski nam u filmu Nostalgija svojim dugim kadrovima i kretanjem kamere ukazuje na pojačanu prisutnost u trenutku koji živimo, istovremeno vršeći evokaciju simboličkih, oniričnih slika usko vezanih upravo za taj isti trenutak koji ne samo da je sposoban da uveže prošlost, sadašnjost i budućnost, već da sa lakoćom stopi dimenzije koje nam deluju zastrašuljuće udaljeno jedna od druge u našoj uobičajenoj percepciji i doživljaju manifestovane stvarnosti.
Piše: Vanja Urukalo/P.U.L.S.E