Subverzivan i seksi, šaren i kontroverzan, strastven i provokativan, Almodovarov svet ne liči ni na jedan drugi.
„Boja je u nama‟ – Gete
Samoukog autora već decenijama prepoznajemo kao pokretača obaranja brojnih tabua koji su opteretili špansko društvo potčinjeno konvencijama. To je vreme raskida s prošlošću u kom se budi jedan svež način sagledavanja slobode, koncipiranja života, čitjive nečitljivosti stvarnosti. Almodovar je produkt probuđene želje, koja je predugo spavala opijena toksičnošću totalitarizma. Glavna intencija je da prikaže duhovni preporod, ali nakon svih procesa u sazrevanju jedinke, pročišćenju od razočaranja, brojnih nada, zebnji, anksioznosti, čini se da je jedino što preostaje ogoljenost, opštenacionalna hegemonija deziluzija. Upravo ovaj ponor ideala, svojstven istovremeno celoj naciji, redak je sociološki fenomen koji Almodovar istražuje.
Prepoznatljiv po svom specifičnom subjektivnom realizmu, teško žanrovski odrediv, Almodovar suvereno hoda po incidentno tankoj granici patosa i humora. Njegov diskurs izopštava distinktivne granice među žanrovima, primoravajući nas da taj specifičan način komunikacije smestimo u područje melodrame. To je svojstven oblik optičkog saznavanja sveta, kojim proširuje senzibilitet na dosada neviđene spektre, otkrivajući svoj stvaralački subjekt, estetske specifičnosti svoje ekspresije.
Dok metafora u poeziji teži razjašnjavanju pojma i emocionalnoj bliskosti sa pojmom, kod Almodovara je boja vizuelni medijum koji „oživljava‟ psihu, stvarajući autonomne strukture sveta. Poveravajući boji polivalentnu ulogu, čini je apstrakcijom. Povezujući karaktere sa bojama, slojevito disecira sam narativni proces radnje i preinačuje nominaciju boja, podižići je na stupanj emocionalnih predstava. Realni svet boja je ovde jedini autoritet, krucijalni artefakt u konstruisanju sižea, ilustrovanju diskurzivnog jezika, određujući naš pogled na svet, doprinosi narativnoj reaktualizaciji tradicije. Upotreba palete osnovnih boja je svesni autorov izbor, koji, donoseći nova simbolična značenja na relaciji čovek – boja, doprinosi šifrovanju jezika filma i pronicanju u dubine kompozicije. Gradacijska senzacija specifičnog vokabulara boja koje se rađaju u likovima pomažu da proniknemo u misterije sopstvenog bića. Duboko ukorenjene u tkivu psihe, njegove boje simbolišu opsesivne želje. Plava je boja introspekcije, suptilno manipulišući duboko je kontradiktorna, te je svako tumači na subjektivan način. Režiser je koristi sporadično, neretko joj dodajući notu zelene, dajući joj time naznaku eroticizma. Nemirnu žutu majstorski ukroćuje, njegova oranž deluje poput romantične iluzije o manifestu neprestane adolescencije. Žuta, jednom viđena, ima tendenciju da ostane u podsvesti. On vešto barata ovim simbolom opsesivnog mišljenja. Ipak, glavni akter u Almodovarovom nekonvencionalnom prikazu stvarnosti je crvena. Poput vizuelnog kofeina, ubrzava puls podstičući želje, dominantna, proročki snažna, asocirajući nas ujedno na bol i izlečenje, ironično personifikujući i rađanje i smrt. „Crvenilom‟, koje se događa u haotičnom svetu idolopoklonstva, strasti, ubistva, izdaje i majčinstva, mi smo talački spektatori u adiktivnom stanju panike. Gracije u jarkocrvenim haljinama deluju kao da ispod sofisticirane elegancije kriju neizrecivu patnju, a da neosporno poseduju nepojmivu moć. Služi se takođe upotrebom boje kroz kontrast, u neutralnoj sredini bezopasnih pastelnih tonova, ističe jarkocrvenu, falusno oblikovanu lampu, time ukazujući na erotski naboj u dijalogu.
Kreirajući dosad neviđenu simbiozu kiča i panka, seksa i apstinencije, dovodeći u vezu dva područja umetnosti – likovnost i film (koje je produbljeno osobenim gravitiranjemka koloritnoj likovnoj ekspresiji) stvorilo je zaseban kvalitet. Svet koji oslikava je svet presvučen pastelnom melanholijom napuštenih trudnica, lopova, prevaranata, prostitutki, voajera. Njegove žene se ponašaju kao da ne poznaju moralnodruštvene restrikcije ili pak kao da su toliko prepuštene strasnim kolebanjima da su spremne da istrpe kaznu koja sledi za njihovo kršenje. One su perfektno imperfektne, neodoljivo čedne, brutalno iskrene, detinjasto maliciozne. U ovom somnambularnom svetu ružnoća i nesavršenost ljudskog lika, u snažnoj igri koloritne uobrazilje su uzdignute do arhilepote. Anegdota postaje sredstvo preko kog se traži odgovor na suštinske životne nedoumice, sve je svedeno na britki dijalog, facijalnu ekspresiju, smeh kroz suze koji se manifestuje u koloritnoj pozadini boja u koje je umočen ovaj magični haos.
Autor: Sandra Lokas, bulevarumetnosti