Recite svojim prijateljima filmofilima da su bili u pravu: najkreativniji period u istoriji filma je verovatno onaj oko 1960. To je barem zaključak koji proizilazi zi detaljne analize podataka o novim i jedinstvenim elementima u filmovima tokom većeg dela 20. veka.
Kako objektivno meriti kreativnost u filmovima? Iako verovatno ne postoji savršen način za merenje, u jednom nedavnom istraživanju su kao meritoran podatak uzete ključne reči (tagovi) koje generišu korisnici na sajtu Internet Movie Database ( IMDb ), koji sadrži opise više od 2 miliona filmova. Kada treba kratko da opišu zaplet, ljudi na sajtu su upitani da koriste ključne reči koje su korišćene da opišu prethodne filmove, čime su generisani tagovi koji karakterišu pojedine žanrove ( kultni film ), lokacije (Manhattan – New York ) ili elemente priče ( vezana-za-stolicu) .
Svakoj ključnoj reči dodeljena je izvesna vrednost (bod) u skladu sa tim koliko se retko pominje u odnosu na prethodne filmove. Ako neko kao posebno svojstvo stavi recimo – lepe žene – što se kao tag pojavljuje u opisima mnogih firmova koji su prethodili onom koji se ocenjuje, taj tag dobija nisku vrednost na skali noviteta. Ali novi element – recimo borilačke veštine, koji se retko pojavljivao u filmovima pre 60-ih – dobio je visoku ocenu kada se prvi put pojavio. Bodovi su određivani u rasponu od nula do jedan, s tim što su elementi koji se najčešće pojavljuju dobili nulu. Hronološko predstavljanje skorova pokazalo je evoluciju filmske kulture i tema tokom vremena . Rezultati su se pojavili 26. septembra u Nature Scientific Reports.
Istraživač koji je dobio ove nalaze, fizičar Sameet Sreenivasan sa Rensselaer politehničkog instituta u Njujorku, bio je u početku pomalo iznenađen nekim od ovih rezultata .
“ Uvek smo slušali kako je period od 1929 do 1950 bio je poznat kao zlatno doba Holivuda“, rekao je on. “ Bilo je velikih filmova sa velikim filmskim zvezdama. Ali ako pogledate šta su bile novine u to vreme, vi vidite silazni trend. “
Ovaj rezultat je verovatno poznat svakom studentu istorije filma, koji zna da ovo zlatno doba takođe odgovara vremenu kada su skoro svi filmovi proizvođeni u nekoliko studija. Pet velikih posebno su bili dominantni u korišćenju prakse blokiranja kapaciteta. Studiji bi proizveli nekoliko A- filmova sa velikim zvezdama i visokim proizvodnim troškovima. Ali lokalni bioskopi, koji su bili u monopolskom vlasništvu Big Five, bili su prinuđeni da takođe pokazuju B – filmove tih studija, u kojima su često glumili ili glumci u usponu ili oni na završetku karijere, koji su pratili već ustaljene šeme i zaplete.
Kada se sistem studija raspao sredinom 50-tih, došlo je do eksplozije kreativnosti. Publika se odjednom našla pred nezavisnim filmovima američke produkcije Novog talasa – kao što je bio Boni i Klajd, iz 1967 – kao i evropskih umetničkih kuća, francuskog Novog talasa , špageti vesterna, i japanskog filma. Novi stilovi, novi zapleti, i filmski tehnike održavaju se i debelim uspravnim krivama u analizi Sreenivasanove ekipe.
Ne iznenađuje što istraživanje pokazuje da teme i žanrovi koji prethodno nisu mešani kao na primer sci fi vestern često imaju najviše ocene kao nešto novo i originalno.
„Mislim da to podržava tezu da je novina često varijacija na temu“, rekao je Sreenivasan. “ Vi koristite široko poznate elemente, a zatim ih kombinujete na nove načine. “
Sreenivasanova analiza pokazuje i trendove u određenim žanrovima. Akcioni filmovi su u suštini redefinisani 1962 godine, izlaskom prvog Džejms Bond filma. SF filmovi, s druge strane, ne pokazuju sličan kreativni skok u istom periodu. Prema analizi, novina je u sci-fi sve manje otkako se ovaj žanr prvi put pojavio u filmskoj umetnosti. Moguće je da ovo ima veze sa ranim SF filmovima u kojima se kodifikuju glavni zapleti koji se najčešće viđaju u ovim filmovima .
Drugi deo analize izgleda da potvrđuje teorije koje su postavili sociolozi i psiholozi o tome do koje mere smo sposobni da uživamo u novitetima i kreativnosti u novim delima, rekao je Sreenivasan. U principu, ljudi uživaju u novim stvarima. Tačnije, ljudi imaju tendenciju da žele nešto novo, ali, ne i previše novo.
„Ako je ta novost veoma strana, toliko da ne možemo da je dokučimo, onda je odbacujemo „, rekao je Sreenivasan. „A ako je nešto previše poznato, onda se čini dosadno. “
Model poznat kao Wundt-Berlyne kriva ilustruje ovaj rezultat. Iznos zadovoljstva koji potiče iz kreativnog dela ide na gore kako se novitet povećava. Ali, u određenom trenutku, stižemo do maksimalnog uživanja. Nakon toga , nešto postane suviše nepoznato za naš stomak.
Koristeći podatke o prihodima ostvarenim od različitih firmova, kao merila njihove popularnosti među masama, Sreenivasan je utvrdio da su filmovi koji su sadržali nešto novo, prodavali više ulaznica sve dok se nije stiglo do skora od 0,8. Nakon toga “previše inovativni filmovi” su beležili pad u popularnosti i prihodima.
„Mislim da je sve u svemu ovo bila prilično zanimljiva studija“, rekao je matematičar i informatičar Erez Liberman Ejdan sa Baylor College of Medicine i Univerziteta Rajs, koji je pomogao u razvoju Google Ngram Viewer-a.
Ejdan kaže da ga je najviše interesovalo da li je bilo neke pristrasnosti kod publike u davanju ocena kod starijih filmova. Savremena publika nije sposobna da primeti neke finese ili razlike u filmovima iz 30-ih , 40-ih , 50-ih i , možda i zbog toga što u konačnom rezultatu izgledaju više uniformni. Takođe, događaji, u vreme kada su neki tagovi bili posebno popularni, mogli su u velikoj meri da dovedu do iskrivljenja rezultata. Na primer ljudi koji su davali oznake filmovima posle 11 septembra, možda su bili češće skloni da se odluče za tag – terorizam, na primer .
Čak i kada se ovi izvori potencijalne pristrasnosti uzmu u obzir studija je „dobra polazna tačka za razmišljanje o ovom pitanju u kvantitativnom smislu”, rekao je Ejdan. “
Izvor: http://bif.rs/