 norveškog pisca i reditelja Kristofera Borglija može se bukvalno prevesti Bolesna od same sebe. Film je predsta){kind=link}
Foto: Jutjub/Skrinšot
Naslov filma Muka mi je od sebe (Sick of Myself) norveškog pisca i reditelja Kristofera Borglija može se bukvalno prevesti Bolesna od same sebe. Film je predstavljen kao crna satira koja obrađuje pitanje sopstvene slike u društvu.
Piše: Ivana Pavićević
Glavna uloga dodeljena je izvrsnoj Kristine Kujat Torp u ulozi Signe, u čije ime se u filmu već u samom startu pominju reči poput narcis, patološki lažov, psihopata… Ona očigledno ima toliko problema mentalnog zdravlja koji se preklapaju i neoprostivo spajaju kako bi izazvali njeno sopstveno samouništenje.
Priča otvara zajednički fokus na Signe i njenog dečka umetnika Tomasa (Eirik Seter), dvoje ljudi koji su podjednako opsednuti činjenjem loših stvari jer i ne znaju da rade bilo šta drugo, ponekad da bi se drugi ljudi osećali loše, ali i da bi sami osetili bukvalno bilo šta. Iako jesu zaljubljeni, oni takođe preziru jedno drugo, a njihovi zajednički poroci se brzo pretvaraju u takmičenje. Kada dvoje ljudi umiru za pažnjom na ovaj način, jedini mogući ishod je potpuno uništenje.
foto: Jutjub/Skrinšot
Signe radi u kafiću, ali osim toga nema vidljivih ciljeva u karijeri, dok njen dečko, kleptoman, koji samo sebe poštuje, pronalazi zbunjujući stepen uspeha sa svojim instalacijama ukradenih stolica. Istina je da je je njegova umetnost kvazi, ali da se isti takvi kvaziintelektualci hvataju u kolo u kome ni sami nisu sigurni šta Tomasova umetnost predstavlja dok ih zapravo privlači njegova kleptomanija koja u jednom momentu ipak mora pasti u ruke zakona i otkrivanja njega kao lažnjaka. Ipak, u trenutku kada on postaje kvaziprihvaćen i slavan, Signe zbog toga postaje zaključana u eskalacijama koje traže pažnju, iako znamo da ovakvi poremećaji (što je i provučeno kroz priču) ne počinju u zrelim godinama već u ranom detinjstvu. Momak je samo jedan veliki okidač za njen duboko ukorenjen vrtlog nesigurnosti. Film ima svoju duhovitu crtu, te u jednoj sceni Signe zamišlja doktora koji joj potpuno smireno dijagnostikuje ne samo zloupotrebu droge već i nepoštenje, loš smisao za humor, da nije najkul osoba na zabavama i lošu ličnost zbog koje je policijski auto čeka napolju da je vodi na pogubljenje. Što nas vraća na užasnu nesigurnost i traženje pažnje kao simptom, a ne kao samu bolest.
Prvi pokušaji traženja pažnje: izmišljena alergija na orahe i duhovit napad lažne alergije na koktelu u čast Tomasove izložbe, laž da nju zovu da radi podkast, kao i neistina da ima manje od deset prstiju na stopalima – ne uspevaju. Uživamo i u sceni u kojoj je Signein neposredni instinkt da pomogne ženi koju je ugrizao pas više nego pohvalan, ali njeni sekundarni instinkti da transformiše sopstvene postupke u herojskiju priču su manje vredni divljenja. Signi je najzad potreban veličanstveni čin privlačenja reflektora koji će konačno pomračiti njene stalne male laži.
foto: Jutjub/Skrinšot
Kada pročita onlajn članak o ruskom leku za koji je otkriveno da izaziva misteriozne mutacije na koži, njen narcisizam je toliko moćan, da ona trči ka svom dileru droge i nabavlja ogromne količine leka, ne razmišljajući o posledicama već isključivo o prednostima dobijanja pažnje. I zaista, prečestim i prevelikim doziranjem ovog ilegalnog leka, Signeino lice se pretvara u nakazno, a ona konačno dobija ono za čim pati. Njeno ponašanje može biti odvratno, ali postoji nešto dirljivo patetično u njenoj potrebi za saosećanjem, prvenstveno od Tomasa. „Pitaj me ponovo kako sam”, kaže ona tokom predigre sa medicinskom čarapom na glavi. A dok on nabraja goste koji će biti na njenoj sahrani, ona doživljava orgazam. Ovo je Minhauzenov sindrom kao performans umetnosti, jer Signe koristi svoju samonastalu patnju da manipuliše emocionalnim odgovorom onih oko sebe, baš kao što reditelj izaziva neosporan osećaj frustracije zbog njenog neizbežnog pada od namernog samotrovanja. Intrigantno u igri u Signeinim fantazijama je što ona nema potrebu da bude voljena, ili obožavana, ili čak sažaljevana, već samo želi da gurne druge u stranu.
Ali kada vam je zavisnost pažnja, teško da ćete ikad dostići zadovoljstvo, te i Signe, nezadovoljna količinom pažnje i posetama u bolnici, nastavlja da uzima lek. Pa, čak i kada počne da dobija više pažnje, takođe nastavlja da se truje. Kod ovakvog poremećaja problem je što limit potrebne pažnje ne postoji. Lukavo i proračunato, ona svoju sve groteskniju bolest koristi za kampanju, beležeći empatičan medijski profil i ugovor sa inkluzivnom agencijom za modele, dok joj se sve vreme zdravlje pogoršava. Počinje da povraća krv, dobija spazme i teške drhtavice, opada joj kosa… Ipak, za nju je jači doživljaj to što konačno dobija ono što je tražila sve vreme – slavno potvrđen status žrtve, koji čak ni njeni sve umorniji prijatelji ne mogu da dovedu u pitanje, i onaj koji je vodi do skromnog nivoa lokalne slave. Međutim, neizbežno je da, kako se njena bolest pogoršava, Signi ostaje da bira između svog života i sakaćenja, i priznanja krivice koje bi sve to moglo oduzeti.
foto: Jutjub/Skrinšot
Muka mi je od sebe je pametna crna komedija koja baca užasno svetlo na sve intenzivnije opsesije društva usmerene na slavu, kulturu prevare i samodestruktivnu savremenu fiksaciju kroz viralno širenje. Ali film pokazuje način na koji ova ideja funkcioniše na ličnom nivou, u detaljima kao što su popularni logotipi koji krase odeću, gde se ne dovodi u pitanje da li se to ikome sviđa, poenta je samo da se sugeriše svima ostalima da imaju marku. Takođe cilja na sada već opšteprihvaćene nepotrebne fizičke promene operacijama i botoksima, pri kojima se ne dovodi u pitanje da li su korekcije uopšte i bile potrebne, i to ne na medicinskom, već na estetskom nivou.
Važan segment filma Muka mi je odsebe je osmeh. Zadržati osmeh po svaku cenu. Uništiti, ako treba, sopstveni život radi lažnog osmeha. Tako da ipak u ovom slučaju od gledaoca zavisi određenje žanra ovog filma – nekome će biti horor, nekome komedija, a nekome čist realizam.