Foto: Google
Moonage Daydream je dokumentarni film o čuvenom britanskom muzičaru i glumcu Dejvidu Bouviju. Scenario, režiju, produkciju i montažu potpisuje Bret Morgen, a film koristi ranije neobjavljene snimke iz Bouvijevih ličnih arhiva, uključujući i snimke sa koncerata. Ovo je prvi film koji je zvanično odobren od strane Bowie Estate, a naslov filma se odnosi na njegovu pesmu iz 1972. godine. Svetsku premijeru je imao na festivalu u Kanu i bio je nominovan u kategoriji dokumentaraca na 95. dodeli Oskara.
Autor je dobio pristup ne zna se kolikim satima arhivskih snimaka iz lične kolekcije preminulog muzičara i muzika je ta koja pokreće ovaj film. Imamo scene Bouvija iza pozornice, u različitim studijima za fotografske sesije, kako radi na svojim slikama, kao i tokom putovanja širom sveta. Tu su razni televizijski intervjui u kojima možemo čuti kako se Bouvijeva filozofija o umetnosti, životu i samom sebi menjala tokom njegove karijere, a definitivno najbolji trenuci filma su oni sa Bouvijem na sceni kroz decenije.
Veći deo ovog dokumentarca, kada ne pruža odlične snimke koncerata praćene novim i svežim miksevima nekih poznatih i manje poznatih Bouvijevih pesama, predstavlja svojevrsnu slobodnu, eksperimentalnu biografiju. Cilj ovde nije hronologija onoga što se dogodilo, kad i gde, iako Morgen uključuje neke očigledno potrebne detalje o Bouvijevim roditeljima i detinjstvu – rekao bih da je prava namera da se iz Bouvijevih usta iznese neka konačna i sveobuhvatna filozofija o značenju života i umetnosti.
Morgen okvirno postavlja sve te ideje, često odvojene od osobe koja ih izgovara na traci, među kolekcijom medija. Deo tih medija je direktno relevantan za temu, kao što su početne i završne scene koje koriste muzički video za Bouvijevu pesmu Blackstar (prvi singl sa njegovog poslednjeg albuma), koji prikazuje telo astronauta na Mesecu otkriveno od strane neke nove vrste ljudi i kaleidoskop fotografija nastupa, udvostručenih i udvostručenih u svetlim bojama.
Druge sekcije filma uključuju isečke iz različitih filmova – one u kojima se pojavljuje Bouvi, ali i scene iz različitih naučno-fantastičnih filmova dok pesma Hallo Spaceboy odzvanja na traci. Ponekad je ovo prilično doslovno, iako ne toliko koliko kasniji montažni prikaz Bouvija kako pleše kroz decenije dok njegova inkarnacija iz 80-ih peva Let’s Dance. Ponekad Morgen potpuno napušta arhivu i prikazuje animirane, psihodelične površine višestruko obojene uljane supstance ili polje zvezda koje otkriva portal ka nekom novom nivou razumevanja ili nečemu sličnom.
Autor se trudi da istakne da je Bouvi na početku svoje karijere adaptirao nekoliko verzija sebe, odnosno da je prihvatao različite persone. To postaje ključno pitanje na više televizijskih gostovanja jer je skoro neizbežno da će voditelj pitati da li Bouvi govori iskreno ili i dalje igra neki lik. Jedan od zabavnijih trenutaka je kada Bouvi na to pitanje odgovara samo jednom rečju: „Da.“ Iz klipa koji vidimo, čini se prilično očiglednim da Bouvi ovim odgovorom i njegovim daljim objašnjenjem aludira na šalu.
Teško je izbeći ideju da je gotovo od početka ovo Morgenova predstava. To je zaista impresivan podvig montaže, posebno nakon što saznamo koliko mu je vremena trebalo da ga sastavi (četiri godine), i intrigantan tok svesti o tome šta filmaš vidi ili želi da vidi u Bouviju. Međutim, često se čini kao da Morgenova tehnika ili namerno pokušava da preplavi ili slučajno zasenjuje samu temu filma. On ne stavlja reči u Bouvijeva usta, ali ovo je, ipak, njegova predstava o tome šta Bouvi predstavlja što određuje izbor intervjua, vođenje narativa i, na kraju, sužava opseg Bouvijeve karijere i uticaja na neke misli o maksimalnom iskorišćavanju života.
Dobra vest je da je skoro nemoguće zaseniti Bouvija kada peva i nastupa, a zvučni zapis filma je čudo za čuti. Što se tiče izbora pesama tu je sve što se i očekuje, ali novina je u tome kako Morgen i njegov tim neprimetno prelaze između i/ili spajaju studijske snimke i audio sa nastupa uživo. Taj element je neosporno dostignuće, a snimci koncerta su dovoljno sjajni da se poželi da filmski stvaralac ima strpljenja da se toga drži češće i doslednije.
Zbog toga što ovde postoji samo opšta hronološka struktura koju režiser često razbija nemamo način da znamo kada i u kojem kontekstu je Bouvi izgovorio bilo šta od onoga što čujemo u filmu. U suštini ovaj dokumentarac predstavlja izuzetan muzički doživljaj, dok je sa vizuelne strane pomalo hipnotišuć i ponekad ometajući. Nesumnjivo je da predstavlja iskrenu posvetu Dejvidu Bouviju, ali bih rekao i da je odavanje počasti Morgenovom zamišljanju i interpretaciji svog subjekta, što predstavlja nepotrebno ograničenje za ovakvog umetnika.
Moonage Daydream je jedinstveni dokumentarac o jedinstvenom umetniku – eksperimentalni biografski film o Dejvidu Bouviju koji predstavlja impresivan podvig montaže i kaleidoskopsku fantaziju sa puno dobre muzike.
Konačna ocena: 8/10
Piše: Siniša Stajić/ Filmske recenzije