 izabere temu za dokumentarac možemo biti sigurni da ćemo gledati nešto poznato, ali iz potpuno drugog ugla. Iz toliko iščašenog ug){kind=link}
Kada Hercog (Werner Herzog) izabere temu za dokumentarac možemo biti sigurni da ćemo gledati nešto poznato, ali iz potpuno drugog ugla. Iz toliko iščašenog ugla da ćemo brzo shvatiti da znamo vrlo malo o nečemu što nam je do tog trenutka bilo „poznato“.
Tako je i sa neverovatnim filmom „Fireball: Visitors from Darker Worlds“, Hercog je rešio da snima film o meteorima, o kamenju koje na Zemlju dolazi iz svemira. On nam govori o uticaju kamenčića i stena na ljude, govori o posrednom i neposrednom uticaju, o mitologiji, mašti i nauci.
Da ogromni meteor nije pobio dinosauruse sisari ne bi mogli da postanu dominantna vrsta, pa samim tim ni čovek ne bi mogao da zavlada Planetom, što možda i nije bila dobra ideja, gledano iz današnje perspektive, ali, ko zna, možda mi našim destruktivnim delovanjem otvaramo prostor za neki pametniji oblik života.
Hercog je film režirao zajedno sa starim saradnikom geografom i seizmologom Klajvom Openhajmerom (Clive Oppenheimer). Njih dvojica su krenula u istraživanje uticaja meteora na Zemljane. Uticaja je i više nego što ste mogli očekivati. Ljudi udare meteora tumače kao poruku koja im je poslata iz svemira. Tako je leteće kamenje uticalo na razne načine na stanovnike Planete. Crni kamen u Meki je zapravo meteor. Starosedeoci Australije imaju poseban odnos s ogromnim kraterom. A pad meteora 1492. godinu u Francuskoj tumačen je kao znak da ne treba menjati vladara, a to što je Kolumbo upravo te godine krenuo na sudbonosni put (ne samo za samog Kolumba, već za ceo svet) pojačalo je tumačenje susreta kamena iz svemira i Majke Zemlje.
Posebno je uzbudljiva priča o džez gitaristi Jon Larsen, naučnika amatera koji je osnovao potpuno novu granu nauke. On, naime, hvata male meteore, takozvane mikrometeorite, sićušne čestice koje padaju svuda oko nas, samo ih ne primećujemo. Njemu je jedna pala na sto dok je sedeo u kafiću. Tada je rešio da ih prikuplja i proučava. Larsen ih skuplja vrlo jednostavno – običnim magnetom.
Mini meteore Larson odnosi kod Jana Brejlija Kilea (Jan Braly Kihle), geologa koji se oblači kao kauboj. Njih dvojica pod mikroskopom gledaju uzorke i proučavaju ih. Prvo prave fotografije velike rezolucije, kakve niko pre njih nije pravio, uzorke povećavaju dve do tri hiljade puta. Rezultat je očaravajući. Slike koje imaju metar u prečniku mogu se meriti s najboljim apstraktnim umetničkim radovima. Kada dobiju velike slike malih meteora bacaju se na analizu. Gledaju i prepoznaju gvožđe, nikl, staklo… Niko ne zna odakle čestice dolaze, od kometa, iz našeg solarnog sistema ili iz nekog drugog. To je misterija koja se ne može razrešiti. Dvojac je toliko uzbuđen, a slike prave svakog utorka, da im skoče puls i pritisak. Srca im toliko lupaju da smetaju osetljivom aparatu da slika kako treba. Zato moraju da izađu iz prostorije dok fotoaparat škljoca.
Ali, nema smisla da prepričam ceo film.
Celoj priči filozofski ton dao je istoričar Sajmon Šafer (Simon Schaffer). On priča o tome kako je čovečanstvo izvršilo zadatak tako što je meteorima dalo značenje. Šafer kaže da meteori nešto znače, da njihov dolazak na Zemlju nešto znači, da nam ceo događaj nešto govori, da nam nešto poručuju. Zadatak čovečanstva, poentira on, jeste da interpretira to značenje.
Sam meteorit je krhotina, deo je veće slagalice. Kada padne na Zemlju poručuje nam da smo i mi krhotine, delovi slagalice. Zemlja, ljudi i meteori deo su velike celine koju ne možemo da shvatimo. Zato nas meteori toliko fasciniraju i neće prestati to da rade, sve dok ne padne jedan posle koga neće ostati niko od nas da mu se divi i da ga tumači. Biće to kraj. Ili možda novi početak…
Izvor: Lava Lab