Matilda je roman engleskog pisca Roalda Dala iz 1988. godine. Svakako je jedan od poznatijih i voljenijih romana ovog autora. Adaptacija ove knjige – film Matilda iz 1996. godine – mnogima je i dalje vrlo draga, tako da se može reći da je bilo hrabro upustiti se u snimanje još jedne adaptacije – koja je na kraju dobila dosta pozitivnih kritika.
Matilda Vormvud (Wormwood) je mali genije. Voli da čita, može da množi velike brojeve iz glave, a čak ima i neke magične moći. Pa ipak, njeni roditelji na nju preterano ne obraćaju pažnju, a reklo bi se da nemaju mnogo razumevanja za svoju ćerku i njena interesovanja. Matilda ima tu sreću da je primeti i podstiče njena učiteljica, gospođica Hani (Miss Honey), ali takođe i nesreću da je direktorka škole, gospođica Trančbul (Trunchbull) – doslovno – diktatorka!
Ovo je, ukratko, glavna tema romana Matilda, filma Matilda iz 1996. i naravno mjuzikla koji se od nedavno može gledati na Netfliksu.
Matilda je roman engleskog pisca Roalda Dala iz 1988. godine. Svakako je jedan od poznatijih i voljenijih romana ovog autora. Adaptacija ove knjige – film Matilda iz 1996. godine – mnogima je i dalje vrlo draga, tako da se može reći da je bilo hrabro upustiti se u snimanje još jedne adaptacije – koja je na kraju dobila dosta pozitivnih kritika.
Ono što ipak treba naglasiti jeste da Matilda iz 2022. nije rimejk filma iz 1996: u pitanju je adaptacija mjuzikla za koji već postoji scenario i koji je imao premijeru u Londonu krajem 2010.
Moram priznati da sam, s obzirom na to da sam gledala film Matilda kao dete, novom filmu prišla sa blagom predrasudom – znate već kako je kad nostalgija igra ulogu u tome zašto volimo neki film ili seriju – ali zapravo, mjuzikl mi se dopao više nego što sam očekivala. Iako isprve mnogima deluje kao da je najviše pažnje poklonjeno muzici, a manje nekim drugim aspektima priče, radnja je i dalje višeslojna i poprilično složena za dečiji film.
Ono što bih pomenula vezano za oba filma je način na koji je prikazan taj sukob na relaciji deca – odrasli: imam utisak da su autori vodili računa o dečijem poimanju sveta. U filmu iz 1996. se to sjajno vidi kad god se neka loša osoba obrati detetu – kamera je postavljena tako da se stiče utisak da u osobu koja viče ili je bez razloga neprijatna gledate baš iz ugla deteta. Mnogima se urezala u sećanje scena u kojoj Matildin tata kaže: Ja sam veliki, ti si mala – ja sam pametan, ti si glupa, koja deluje komično dok je izgovara Deni De Vito, ali nije nimalo naivna: kada ste mali, zaista imate utisak da kritika koju vam uputi odrasla osoba zvuči baš ovako (čak i kada to nije bila namera).
Prva pesma u mjuziklu, Miracle, odličan je uvod u celu priču o Matildi. Tu se sjajno vidi kontrast između Matildinih roditelja i roditelja ostale dece u porodilištu. Roditelji ostale dece – premda bebe u porodilištu izgledaju manje-više slično – su oduševljeni svojim detetom, njihova deca su lepša od ostale, već vide u njima buduće genije… Sa druge strane, Matildini roditelji već u porodilištu nisu oduševljeni što uopšte imaju bebu. Sama pesma i cela scena me je zapravo podsetila na početak knjige Matilda – u prvom poglavlju, pisac nam kaže:
Čudno je sve to s majkama i očevima. Čak i kad je njihovo dete poput najogavnijeg malog plika koji naprosto nikome ne da mira, oni i dalje smatraju kako je ono naprosto neodoljivo […] Katkad se dogodi i da naletite na roditelje koji su čista suprotnost svemu ovome, pa ne pokazuju ni najmanje zanimanje za sopstvenu decu – i naravno takvi roditelji su neuporedivo gori od onih koji slepo obožavaju svoju decu.
Ono što se meni posebno dopalo u mjuziklu je što se bibliotekarka, gospođa Felps (Mrs. Phelps) mnogo više pojavljuje nego u starijoj verziji filma, pa čak i više nego u knjizi. S obzirom na to koliko je ljubav prema knjigama i čitanju značajna za Matildu i koliko joj je pomogla, može se reći da je gospođa Felps prva odrasla osoba u njenom životu od koje je dobila podršku za svoja intersovanja (dakle, pre škole i gospođice Hani) i lepo je što to konačno vidimo i u filmu. Takođe je sjajno što je, umesto velike zgrade kakvu bismo očekivali (i kakvu smo mogli videti u filmu iz 1996.), u mjuziklu biblioteka putujuća – tako da se pomalo stiče utisak da je bibliotekarka na pravom mestu u pravo vreme, ali to ne deluje forsirano, baš naprotiv. U mjuziklu možemo videti i proširenu priču o gospođici Hani i njenom detinjstvu, koje nema u knjizi ali je svakako lep način na koji je ona “ubačena” u priču.
Sjajna stvar je što u jednom filmu za decu možemo videti i pobunu – a Matilda nesvesno postaje “lice pobune”, Ketnis Everdin u dosta nežnijem obliku. Iako se ta “revolucija” dešava u jednoj školi, poruka je jasna: deca su svesna nepravde koja se dešava u njihovoj školi, oni je vide, odrasli im nisu od pomoći – i samim tim oni na svoj način kreću sa pobunom. Divno je što celu revoluciju izvode upravo deca: u vreme kada su mladi često nepravedno optuženi kako su pasivni i kako ih ništa ne zanima (zanimljivo je kako su baš ti odrasli koji izgovaraju ovakve optužbe često i sami pasivni i ništa ih ne zanima, a najčeše su i spremni da “ćute i trpe” kada su nepravde u pitanju), jedan ovakav potez u filmu može delovati podsticajno. Ne verujem da će jedan film za decu promeniti svet u kome žive, ali svakako im može “dati krila” ili želju da makar svoje okruženje učine boljim.
Sama estetika filma je nešto na šta treba skrenuti posebnu pažnju: boje su vrlo žive, a opet scenografija ne deluje detinjasto ni napadno. Škola po izgledu zaista podseća na zatvor, što ima smisla s obzirom na diktaturu gospođice Trančbul – u pojedinim scenama čak pomalo podseća na školu iz filma The Wall – ne znam da li je to bila namera ili ne, ali ako jeste, aluzija je odlična.
Još jedna sjajna stvar u mjuziklu je omaž drugim delima Roalda Dala: sam film počinje tako što se otvara čokolada iz fabrike Vilija Vonke – Wonka Bar – što je aluzija na knjigu Čarli i fabrika čokolade, po kojoj su takođe snimljena dva filma: Willy Wonka and the Chocolate Factory iz 1971. i Charlie and the Choclate Factory iz 2005. U jednom kadru vidimo i natpis Big Friendly School – što može biti aluzija na knjigu i film Big Friendly Giant (Veliki dobri džin – VDDŽ).
Naravno, kako i kod svake adaptacije ima stvari iz originalnog materijala za koje bih volela da su ostale u filmu, a nismo ih videli. Na primer, u mjuziklu se ne pojavljuje Matildin stariji brat Majkl. Majkl nije baš najprijatnije dete i nije da nam nedostaje, ali baš zbog toga što je on takav dodatno možemo videti koliko se Matilda razlikuje od ostatka porodice.
Čini se da, iako je Matilda film o deci i prvenstveno je namenjen mlađoj publici, u njemu uživa dosta odraslih – a da svakako i odrasli gledaoci od ove priče mogu mnogo da dobiju. Ono što je zanimljivo je i to da neki psihoterapeuti preporučuju Matildu svojim kolegama, ali i klijentima tokom terapijskog procesa, na primer klijentima koji su koristili fantaziju kao mehanizam odbrane ili kojima je kao deci trebao zaštitnik. Ovo nije neobično, jer u filmu zapravo možemo prepoznati i priču o neželjenom detetu, relacionoj traumi, kao i zašto nastaju koping mehanizmi.
U svakom slučaju – topla preporuka za obe igrane verzije Matilde, a svakako i za knjigu!
Izvor: P.U.L.S.E /Bojana Komarica