Narod Sami, kod nas poznatiji po svom politički nekorektnom alternativnom imenu Laponci, starosedeoci su Skandinavije koji žive na njenom severu, iznad polarnog kruga.
piše: Marko Stojiljković
| uloge: | Lene Cecilia Sparrok, Mia Erika Sparrok, Maj-Doris Rompi, Hanna Alström, Katarina Blind, Julius Fleischanderl |
|---|---|
| žanr: | drama o odrastanju i rasizmu |
| scenario: | Amanda Kernell |
| režija: |
Amanda Kernell |
Junakinja filma je, kao i autorica, žena laponskog porekla, možda joj je čak i neka fantazijski doterana baka. Upoznajemo je kao stariju ženu (Rompi) koja se predstavlja kao Christina, učiteljica negde s juga Švedske i koja uz negodovanje ide sa sinom i unukom na sahranu svoje sestre u Lapland. Ona kaže da je s njima raskrstila i da nema šta tamo tražiti, dok su njih dvoje radoznali da vide mesto odakle je njihova majka, odnosno baka. Na putu do tamo će gotovo usput i čuti primedbu jedne starije gospođe na turističkom putovanju po severu kako je ona mislila da Sami žive više u skladu sa prirodom, a onda se razočarala kada ih je čula da se vozikaju na motociklima.
U to davno vreme, tridesetih godina prošlog stoleća, Christina se zvala Elle Marja (Lena Cecilia Sparrok) i bila je skoro pa sasvim obična devojčica iz naroda Sami koja je zajedno sa svojom sestrom Njennom (Mia Erika Sparrok, zapravo sestra glavne glumice) pohađala internat gde je naučila ponešto o Bogu, poeziji, pismenosti, švedskom jeziku, matematici i drugim osnovnim veštinama, ali je zauzvrat morala da sluša tada popularne tirade kako je njen narod zaostao i kako im je svima mesto na divljem severu sa irvasima. To će slušati čak i od učiteljice (Alström) koja gaji simpatije za njen akademski napredak, a vrhunac poniženja će biti doktori i naučnici poslani da te rasističke teorije potkrepe dokazima i merenjima.
https://www.youtube.com/watch?v=-jdgHGx9iTQ
Elle Marja, međutim, ne odustaje od svoje namere da dobije “pravo”, a ne osnovno obrazovanje i da se odseli u neki od švedskih gradova i živi kao Šveđanka, što onda nije bilo baš ni moguće. Mnogi će kod nje primetiti “auto-fašizam” (grozne li konstrukcije nastale u post-yu mozgovima), premda je jasno da njen prezir prema tradiciji vlastitog naroda dolazi iz iskustva barem koliko i iz školskih lekcija, a njena motivacija je posve individualna: ona, prosto, bira modernitet pa makar to značilo da će u životu ići uvek protiv struje.
Prva prilika se pojavljuje u obliku Niklasa (Fleischanderl) mladića iz Uppsale kojeg upoznaje na plesu. Shvativši njegov poziv jako ozbiljno, možda i ozbiljnije nego što treba, Elle Marja sada već sa svojim novim identitetom mu se pojavljuje na vratima. Njihova romansa je, naravno, osujećena mešanjem i nepoverenjem njegovih roditelja, što dokazuje da se rasizam vrlo lako iz kabineta, sa trgova i iz propagande, državne ili ine, uvlači u glave običnih ljudi. Prosto, rasizam i malograđanština idu ruku pod ruku, što opet ne znači da će Christina odustati ili da to uopšte i treba učiniti.
Vrhunac poniženja će biti doktori i naučnici poslani da te rasističke teorije potkrepe dokazima i merenjima (SCREENSHOT: YouTube)
Ovakvi filmovi koji počivaju na unikatnim protagonistima dosta zavise od glumačke izvedbe. Dok izvedba Maj-Doris Rompi nije impozantna (premda nije loša), Lene Cecilia Sparrok nosi ceo film na svojim plećima u čemu joj pomaže uverljivo napisani scenario i precizna, a opet osećajna i gotovo lirski nadahnuta režija Amande Kernell. Amanda Kernell prolazi kroz različita raspoloženja, što bi u nekom drugom slučaju moglo rezultirati neujednačenim, epizodičnim filmom, ali ona ima i osećaj za nijansu i prilično unikatan, insajderski pogled. „Laponska krv“ je film koji uspeva istovremeno biti i dobar i važan, sa akcentom na ovo drugo, što je prepoznao Evropski Parlament dodelivši mu LUX nagradu.