Kompleksan odnos nauke i religije u filmu ,,Kontakt” (1997)

Naučno fantastični film ,,Kontakt” iz 1997. godine, nudi izuzetno nadahnutu i inspirativanu priču bliskog susreta sa vanzemaljskom inteligencijom, večitom misterijom, koja predstavlja težnju i srž naše radoznalosti kao civilizovanih bića. Pre same analize filma, potrebno je naglasiti da se radi o uverljivom futurističkom prikazu modernih medija i komunikacione tehnologije, što govori koliko je režiser Robert Zemekis uspešno predvideo mnoge stvari kojima smo u današnje vreme okruženi. Pored toga, vizuelni efekti su na najvišem nivou, kao i muzika Alana Silvestrija koja doprinosi emotivnoj dubini filma.

Sam film je zasnovan na istoimenom romanu Karla Segana iz 1985. godine, u kojem pisac istražuje društvene, naučne i religijske implikacije kontakta sa vanzemaljcima, te predstavlja zadivljujući prikaz večne borbe između nauke i religije. Knjiga je u neku ruku Seganov čin odanosti i iskaz vere u Univerzum koji je daleko od ljudskog razumevanja. On je lično učestvovao, kao neposredni savetnik, u snimanju filma sve do svoje smrti 1996. godine. Poruka ,,glasa sa neba” bilo da je matematička ili poput otkrovenja, pokreće iste emocionalne strukture u našem mozgu. Kroz ovo zajedničko iskustvo, ljudska vrsta može pronaći neki osećaj svrhe i uzvišenog razloga postojanja. 

Glavna junakinja filma (Eli), još kao devojčica ostaje bez oca koji iznenada umire. Taj tragičan događaj ostavlja traga na njeno odrastanje i kasniju odluku da nastavi očevim putem, pa se iz tog razloga u potpunosti posvećuje naučnom istraživanju i potrazi za vanzemaljskim oblicima života. Za to koristi sofisticirane radio teleskope u opservatoriji. U trenucima kada je celokupno istraživanje, zbog finansijskih problema, dovedeno pred svršen čin, Eli i njen istraživački tim prima poruku iz sazvežda Lira, tačnije iz pravca zvezdog sistema Vega, udaljenog dvadeset i šest svetlosnih godina. Naučnici iz celog sveta joj se pridružuju u pokušaju da poruku dešifruju. Uspevaju u tome, otkrivši u njoj uputstva i složene tehničke crteže za konstrukciju kompleksne mašine sa vanzemaljskim karakteristikama. Ta mašina, kao veliki dizajn, bi omogućila međugalaktičko putovanje jednoj osobi na susret sa tvorcem poruke. Posle niza događaja i sukoba sa protivnicima ovog projekta, glavnoj junakinji je spletom okolnosti pripala čast da bude ta koja će predstavljati čovečanstvo u ovom civilizacijski značajnom trenutku.

Svet sada postaje suočen sa izborom: posvetiti se ovome do kraja i tako otkriti nešto najznačajnije u istoriji ljudske civilizacije, ili prekinuti ceo proces i ostati tu gde jesmo, u ovoj našoj usamljenoj kosmičkoj zabiti.

Eli se neprekidno bori sa ljudima koji žele onemogućiti da se ovaj projekat sprovede do kraja, od političara koji ovim projektom teže ličnom profitu, do verskih fanatika koji podmeću eksplozivnu napravu na izgrađenu mašinu i platformu. Njena upornost i vera u sposobnost nauke da prevaziđe želje pojedinaca i verskih zajednica, konačno omogućava da se realizuje putovanje i na taj način uspostavi kontakt sa vanzemaljskom inteligencijom. Nakon neverovatnog putovanja u maloj sfernoj kapsuli, kroz neopisive kosmičke predele međudimenzionalnih crvotočina, gde vladaju nama nepoznate fizičke sile prostorno-vremenskog kontinuuma, stiže na odredište koje liči na plažu iz njenog detinjstva. Vanzemaljsko biće se pojavljuje u obličju njenog pokojnog oca (poput simulakruma).

,,Vi ste tako zanimljiva vrsta…Sposobni ste za tako lepe snove i tako užasne noćne more..” (konstatuje vanzemaljac u razgovoru sa Eli)

Kroz dijalog, Eli dobija šture informacije i nedorečene poruke, sa očiglednom namerom vanzemaljca da ne daje eksplicitne odgovore na njena pitanja, smatravši da je za prvi kontakt ovakva konverzacija dovoljna. Ovaj magičan i bajkovit razgovor u spektakularnom vizuelnom ambijentu, između Eli i vanzemaljskog bića, prikazuje majušnost čoveka u odnosu na Univerzum i naš pionirski korak u razumevanju njegovog porekla i funkcionisanja. Na kraju ostaje utisak da je čovečanstvo ipak na pravom putu i da je ovo prvi korak u otkrivanju suštine poimanja sveta, koji od pamtiveka ljudski rod želi da dokuči.

Vraćajući se kući, suočava se sa realnošću da je njeno putovanje ipak bio neuspeh, jer je trajalo samo jednu sekundu iz perspektive ljudi koji su projekat pratili sa Zemlje, a zapravo je njen doživljaj puta bio višesatni, što nikako ne može da dokaže. Putovanje svedoči samo njeno iskustvo i višesatni snimak na kameri (fiksirane oko glave), koji osim ,,snega” na ekranu (kao kada posmatramo video kanal bez signala), ne prikazuje ništa drugo. Ostaje dilema da li je snimak obrisan od strane vanzemaljske inteligencije ili su ga izbrisali moćnici na zemlji kojima ne odgovara dokaz o postojanju vanzemaljskog života. Jedini dokaz njenog putovanja ostaje vremenski okvir u kojem je kamera snimala.

Film ,,Kontakt” prikazuje kompleksan odnos između nauke i religije, postavljajući pitanja o njihovoj komplementarnosti i potencijalnim sukobima. Ideja o postojanju vanzemaljskog života postaje svojevrsna zamena za tradicionalnu veru, ali istovremeno postavlja pitanja o tome kako bi verske zajednice reagovale na takvo otkriće. Film pokušava integrisati verske principe u nauku, kroz emotivni odnos glavne junakinje i sveštenika. Na taj način pruža gledaocima priliku da dublje razmišljaju o mogućim tačkama dodira, ali i neslaganja između naučne i verske perspektive, kako bismo kao društvo mogli odgovoriti na potencijalna otkrića koja bi mogla promeniti naša temeljna uverenja. Dakle, pored naučnog iskustva, film govori o poniznosti i sumnji za sve one koji žude da upoznaju Univerzum i naše mesto u njemu, ne izbegavajući ravnopravan udeo religije u svemu tome, jer kako naučno objasniti nešto za šta nema dokaza, a ipak se dogodilo i postoji.

Piše: Borivoj Vujić/ Tekstovi i poezija