Edvard Olbi je zasluženo trostruki dobitnik Pulicerove nagrade, a slavu je stekao davne 1962. godine predstavom „Ko se boji Virdzinije Vulf?“.
Ova drama pokazuje tok jednog večernjeg druženja, u kom bračni par otkriva mane svog zajedništva, putem destruktivno-verbalnog saodnošenja, i to sve pred drugim bračnim parom, koji se tu našao kao neophodna publika.
Psihološku dramu ekranizovao je kroz film reditelj Majk Nikols, i ona gađa direktno u sve ono što predstavljaju profesor istorije Džordž (Ričard Barton) i njegova žena Marta (Elizabet Tejlor), ćerka dekana fakulteta.
To se otkriva kada im u posetu dođu tek doseljene komšije, profesor biologije Nik (Džordž Segal) i njegova supruga Hani (Sendi Denis). Nakon prijatnog razgovora i smeha uz alkohol, veče se pretvara u jednu predstavu koju izvode Džordž i Marta, a sve to s namerom niskih uvreda, u onaj deo onog drugog koji ih najviše tišti.
Ko će koga više povrediti bio je njihov cilj kako zajednički, tako i pojedinačni. Kako drama prolazi, tako Olbi pokazuje sve njihove slabosti, i to postaje jedan opšti rat između njih dvoje ograničen surovim ponižavanjima, upoređivanjima, sve do potpunog psihičkog kraha.
Iznošenjem sopstvene intime pred komšije, Olbi želi da pokaže nezadovoljstvo bračnog para, koje se taložilo dugo, a koje je pokazano najpre kao naivno, sve do činjenice da je tako jer ne mogu da imaju dece.
Ta nemogućnost čini ih praznima, i kako veče odmiče, bračni par se pretvara u neprijatelje na suprotnim stranama. Ono što je interesntno jeste da nakon saznanja o detaljima iz braka svojih suseda, Marta i Džordž to uzimaju za sredstvo kako bi isprovocirali mladi bračni par.
Početak drame pokazuje prelivanje jednog u drugi besmisleni dijalog raznim nepotrebnim pitanjima i razmišljanjima, kao i pogrešno razumevanje između njih dvoje.
MARTA: Nešto nije u redu s tobom, Džordž…
DŽORDŽ (slomljeno) Možda i nije u redu, ali tako je.
MARTA: Ništa nisi radio. Ti nikad ništa i ne radiš. Ti nikada ne uspostaviš kontakt. Samo sediš i pričaš.
DŽORDŽ: A šta bi ti htela da ja radim? Hoćeš li da se ponašam kao ti? Misliš li da treba da se kreveljim na svakoga kao što ti to činiš?
MARTA (bučno) Ja se ne kreveljim.
DŽORDŽ (pomirljivo) U redu… ti se ne kreveljiš.
MARTA (uvređena) Ja se ne kreveljim.
DŽORDŽ: U redu, ja sam i rekao da se ti ne kreveljiš.
MARTA (dureći se) Daj mi nešto da popijem!
DŽORDŽ: Šta?
MARTA (još uvek blago) Rekla sam: daj mi nešto da popijem!
DŽORDŽ (prilazi pokretnom baru) Mislim da bismo već mogli da se spremamo za spavanje.
MARTA: Za spavanje! Ti se šališ. Mi imamo goste.
DŽORDŽ (s nevericom) Šta imamo?
MARTA: Goste. Goste.
DŽORDŽ: Goste?
MARTA: Da… goste… ljude… treba da nam dođu.
DŽORDŽ: Kada?
MARTA: Sada.
Iz ovog dijaloga vidi se početak svađe, dok veče preti da se pretvori u prebacivanje svih nerečenih stvari.
Iluzija protiv surove realnosti
Centar drame /filma posvećen je iluziji, koja je ključni pojam i radnja. Marta i Džordž izmišljaju dete, koje nemaju i pričaju detalje na temu porođaja, deteta, što pokazuje opsednutost iluzijam i življenje u mašti.
Ono što je zanimljivo jeste da se to odmah ne primeti, jer oni pričaju svoju laž tokom čitavog centralnog dela filma, sve do jednog momenta.
Mašta se razrađuje tokom filma u korist iskrenog uveravanja svojih gledalaca, odnosno mladog bračnog para, kako je njihov život ispunjen. Ovde se javlja i trenutak pakosti i ljubomore prema komšijama, kako bi se narušila ta razlika mladog bračnog para i njih, koji su uveliko u braku i to nesrećnom i time prikrivenom.
Ono što je Edvard Olbi hteo da naglasi naslovom ove drame, bilo je jedno od vodećih pitanja življenja: ko se boji da živi život bez iluzija?
Odgovor na ovo teško je pronaći, a Džordž i Marta se bore upravo sa ovim pitanjem. Nakon što odbacimo sve iluzije i mašu, kada odgonetnu stvarnost, ostaje onaj surovi deo realnosti u kome se svi nalazimo.
Ko se boji Virdžinije Vulf znači zapravo strah od realnosti, izlazak iz sopstvenih zidova u kojima smo se našli. Ono što je takođe neohodno znati jeste da je poznata spisateljica Virdžinija Vulf završila svoj život tragično, boreći se upravo sa tim, zbog toga je njeno ime u naslovu ove drame.
Borba iluzije i realnosti u delu Ko se boji Virdžinije Vulf
Borba iluzije i realnosti dešava se kroz čitavu dramu. Ona važe malo na jednu, malo na drugu stranu sve do kraja večeri. Upravo zbog toga Edvard Olbi je važan, jer između ova dva načina življenja bira onaj teži. Iako teži, to je onaj način života koji živimo i koji treba da prihvatimo onakvim kakvim jeste, jer kako god živeli, taj momenat osvešćenja će doći.
Ova drama, napisana u tri čina, pokazuje raspad jednog života do kraja dana.
Prvi deo jeste smeškanje i pretvaranje uz alkohol pred komšijama, u drugom se dešava otkrivanje međusobnog rata između Marte i Džordža, i stvaranje jedne velike iluzije njihovog odnosa kroz laži o sebi i njihovom nerođenom detetu.
Treći deo drame jeste rasplet, odnosno otkrivanje prave istine. Otkrivanje činjenice da je Marta alkoholičarka, a njen muž Džordž pun kompleksa zbog njenog oca, navodilo je veče ka frustraciji.
Ono što je interesantno jeste način na koji se odgoneta njihov stvarni život. To se dešava u trenutku kada Džordž prekida zajedničku laž koju pričaju celo veče, tako što kaže da im je dete umrlo. Trenutak ubijanja imaginarnog deteta dovodi Martu do psihičkog kraha, dok u tom tenutku mrzi svog muža koji je između iluzije i stvarnpsti presudio u korist stvarnosti.
Poslednja scena, kao momenat osvešćivanja, ponovnog vraćanja u život onakav kakav on zapravo i jeste, teško podnet od strane Marte koja ipak plašeći se, pronalazi smisao u Džordžovom zagrljaju.
Zašto je važan Edvard Olbi?
Edvard Olbi bavi se u ovoj drami egzistencijalnim pitanjima, kako živeti, na koji način podneti život i surovu realnost, i kako se protiv nje boriti. Odgovor je sažet i on glasi: ko se boji Virdžinije Vulf, sa njom treba da se suočava, kako bi strah od nje bio pobeđen, a time stvarni život nastavljen.
Anđelina Marčeta