Nedjelja, 22 Decembra, 2024

Ko je bio Alan Rikman?

Omiljena zvezda scene, televizije i filmova, glumac poznat po ulogama u „Hari Poteru” i „Umri muški”, a još više po svom jedinstvenom glasu, umro je u Londonu u 69. godini. Čini se da svi znamo ko je on bio, ali podsetimo se svih uloga ovog velikog umetnika.

Alan Rikman, jedan od omiljenih i najcenjenijih britanskih glumaca u poslednjih 30 godina, umro je u Londonu u 69. godini života. Smrt je potvrdila njegova porodica u četvrtak (14.01.2016.), rekavši da je preminuo „okružen porodicom i prijateljima”. Rikman je bolovao od raka.

Zvezda čije su podrugljive opaske i usporen govor poznati generacijama, Rikman je ulogom profesora Snejpa u „Hari Poter“ filmovima stekao ogroman broj obožavalaca. Glumci i posada ovih filmova bili su među prvima koji su odali počast ovom glumcu.

U dugačkom postu, Danijel Redklif napisao je da je Rikman bio „jedan od najvećih glumaca sa kojima sam ikada sarađivao”, kao i da je bio „jedan od najodanijih ljudi koje sam ikada upoznao u filmskoj industriji na čiju sam podršku uvek mogao da računam”.

Dž.K. Rouling, autorka „Hari Poter“ knjiga, rekla je: „Nema reči kojima bih opisala koliko sam šokirana i potresena zbog Alanove smrti. Bio je izvrstan glumac i izuzetan čovek”, dok je Majkl Gambon, koji je glumio Dambldora, izjavio: „Svi smo voleli Alana. Uvek je bio srećan i zabavan i kreativan i vrlo, vrlo smešan”.

Alan je slavu stekao zahvaljujući ulozi Hansa Grubera, podmuklog neprijatelja Brus Vilisa u filmu „Umri muški” iz 1988, u ulozi koju su mu ponudili samo dva dana nakon što se doselio u Los Anđeles, kada je imao 41 godinu.

Snape

Od tri istaknute uloge zloće koje je Rikman igrao, Gruber je prva: tu je i uloga užasnog šerifa iz Notingema u filmu „Robin Hud: Princ Lopova” iz 1991. godine, kao i zastrašujućeg Raspućina u veoma hvaljenom HBO filmu iz 1995. godine.

No, Rikman se takođe isticao po svojim glavnim muškim ulogama: 1991. godine, glumio je violončelistu uz Džulijet Stivenson u dirljivoj natprirodnoj romansi „Truly, Madly, Deeply” („Istinski, ludo, duboko“) Antonija Mingele; četiri godine kasnije, bio je častan i skroman pukovnik Brendon u „Sense and Sensibility” („Razum i osećajnost“), u kom glumi sa Emom Tompson, koja je uradila scenario ovog filma. Više puta je glumio sa Tompsonovom: u filmu „Love actually” („U stvari ljubav“) iz 2003. godine, glumili su bračni par, a bivši par 2010. godine u BBC-jevoj drami „The Song of Lunch” („Pesma za ručak“).

Na početku svoje karijere kao režiser 1995. godine, režirao je poznatu škotsku dramu „The Winter Guest” („Zimski gost“), u kom glume Tompsonova i njena majka, Filida Lo.

97556

Za The Guardian, Ema je izjavila: „Alan mi je bio prijatelj i zaista je teško pisati ovo, jer sam ga upravo poljubila poslednji put. U ovom momentu bolnog rastanka, najviše se sećam njegovog humora, inteligencije, mudrosti i ljubaznosti. Kako je umeo da te oseti pogledom i podigne rečju. Sećam se njegove odlučnosti, zbog koje je postao tako sjajan glumac – njegove neopisive, čak cinične razboritosti, jasnoće s kojom je sagledavao većinu stvari – štaviše, i mene je tako posmatrao, nikada mi ne uskrativši svoj pogled.

Mnogo sam naučila od njega. Bio je najbolji glumac i režiser. Uvek sam nestrpljivo čekala da vidim njegove sledeće glumačke poduhvate. Uvek sam se osećala privilegovanom, jer sam radila sa njim toliko puta i što je on režirao film u kom sam glumila. Bio je vrhunski saveznik. U životu, umetnosti i politici. Potpuno sam mu verovala. Bio je, pre svega, retko i jedinstveno ljudsko biće, kakvo više nikada nećemo sresti”.

Prošle godine, Rikman je ponovo sarađivao sa Kejt Vinslet, još jednom zvezdom iz „Razuma i osećajnosti“, kada je režirao svoj drugi film, „A Little Chaos” („Mali haos“), romantičnu dramu koja se odigrava u vrtovima Versaja.

No, Rikman je svoj izuzetan talenat stekao kroz rad na sceni, kojoj se često vraćao tokom svoje karijere. Nakon što je diplomirao na fakultetu Rada, glumac se izdržavao radeći kao garderober Najdžela Hotorna i Ralfa Ričardsona, pre no što će se zaposliti u poznatoj britanskoj pozorišnoj kući „Kraljevska Šekspirova kompanija“ (kao i na televiziji, glumeći ljigavog sveštenika Sloupa u The Barchester Chronicles („Barčesterske hronike“)).

Veliku slavu stekao je 1986. godine, kao Valmont, zajedljiv zavodnik u „Les Liaisons Dangereuses” („Opasne veze“) Kristofera Hemptona. Tom prilikom bio je nominovan za „Tony” nagradu (posebna nagrada za postignuće u pozorištu). Upečatljiva je opaska Lindzi Dankan u vezi sa „zvučnim” nastupom svog kolege, da bi publika napustila pozorište priželjkujući seks, „ako je moguće, sa Alanom Rikmanom”.

On i Dankanova, kao i njihov režiser, Hauard Dejvis, ujedinili su se 2002. godine, u „Private Lives” („Privatni životi“) Noela Kauarda, komedija koja je stigla i do Brodveja nakon uspešne izvedbe u Londonu.

Drugi značajni scenski nastup je uloga Marka Antonija u pozorištu „Olivije“ u Londonu, gde je nastupao uz Helen Miren (u ulozi Kleopatre), kao i glavna uloga u Ibsenovom „John Gabriel Borkman” („Džon Gabrijel Borkmen“) u pozorištu „Ebi“ u Dablinu 2010. godine, gde je ponovo igrao sa Dankanovom, da bi opet završili u Njujorku. Naredne godine glumio je profesora kreativnog pisanja u „Seminaru” na Brodveju.

maxresdefault

Rikman je 2005. godine režirao nagrađenu predstavu „My Name is Rachel Corrie” („Zovem se Rejčel Kori“), koju su on i Ketrin Viner, koja je sada glavni urednik u Guardian-u, napisali na osnovu mejlova studentkinje koju je pregazio buldožer dok je protestovala protiv akcija Izraelskih odbrambenih sila u Gazi.

Rikman se čitavog života bavio političkim pitanjima: kako je sam rekao, bio je rođen „noseći člansku kartu Radničke partije”, a intenzivno se bavio dobrovoljnim radom, a neke od dobrotvornih ustanova u kojima je Alan bio aktivan bile su Saving Faces i International Performes’ Aid Trust, koja pomaže umetnicima iz zemalja u razvoju, kao i iz siromašnih zemalja.

Alan je javno govorio o svom nezadovoljstvu o filmu Majkla Kolinsa „Hollywood ending” („Kraj Holivuda“) iz 1996. godine, istorijskom filmu o Irskom građanskom ratu, u kom je glumio Emona de Valera, izrazivši pritom svoje verovanje da umetnost treba da zabavi, ali i podučava. „Talenat predstavlja nasumični spoj gena, ali i velika odgovornost”, izjavio je jednom prilikom.

On i njegova žena, Rima Horton, upoznali su se dok su bili tinejdžeri – ona je postala profesor ekonomije, kao i član odbora Radničke partije. Venčali su se 2012. godine, iako su bili zajedno još od 1965. godine.

alan rickman und seine frau rima horton r2

Džeremi Korbin, vođa Radničke partije, jedan je od prvih koji je na Tviteru odao počast zvezdi, a ubrzo nakon njega oglasio se i bivši vođa partije, Ed Milibend. Jedni od mnogih koji su izjavili saučešće bili su i Stiven Fraj, Edi Izard, Čarli Šin, Mija Faro i Ričard E. Grant. Puno njih je primetilo da su i Alan Rikman i Dejvid Bouvi umrli od iste bolesti, iste nedelje, u istom starosnom dobu.

Rikman je bio glumac koji se nije plašio nepredviđenog. Davao je glas monarhu u jednoj epizodi kultnog crtaća „King of the Hill“ („Kralj brda“), kao i megalomanskoj ribi koja prati brodove, Džoiju, u danskom animiranom filmu „Help! I'm A Fish“ („Upomoć, ja sam ribica!“). Alan se pojavljuje i u muzičkom spotu grupe Texas 2000. godine, za pesmu „In Demand”, gde glumi simpatiju Šarlin Spiteri (pevačica) – u spotu igraju tango na benzinskoj stanici. Petnaest godina kasnije, Rikman se ponovo pojavljuje u spotu za jedan od njihovih singlova, ovoga puta izgovarajući divne redove.

U komediji „Galaxy Quest” („Galaktička pustolovina“) iz 2000. godine, donekle se šali na svoj račun, glumeći glumca šekspirskog kova, koji se proslavio igrajući vanzemaljca sličnog Spoku iz „Zvezdanih staza“ u naučno-fantastičnoj seriji; kao i u božićnom specijalu Viktorije Vud iste godine, gde igra čestitog pukovnika u „Bici kod Vaterloa“.

mgid uma image mtv com 10768695 quality 0 8 form

Rikman je voleo svoje obožavaoce, koji su izražavali svoju ljubav na nebrojenim veb stranicama, videima i ispred pozorišta. Ni naučnici nisu bili imuni: 2008. godine, profesori lingvistike zaključili su da bi najprivlačniji muški glas bio mešavina glasova Rikmana, Gambona i Džeremija Ajronsa.

Najnovije filmske uloge uključuju ulogu gospodara zaljubljenog u umetnost, kog igra u komediji „Gambit“ , koju su napisala braća Koen 2012. godine, potom ulogu Ronalda Regana u „The Butler“ („Batler“) Lija Danijelsa, kao i ulogu smešnog zahtevnog kralja Luja XIV u „Malom haosu“.

Alena ćemo videti u „Eye in the Sky“ („Oko na nebu“), trileru o dronskom ratovanju, koji je ispraćen ushićenim kritikama na Festivalu filma u Torontu prošle godine, a kasnije ove godine se očekuje i premijera „Alice Through the Looking Glass“ („Alisa s one strane ogledala“), gde pozajmljuje glas gusenici Absolemu.

Njegov poslednji posao bilo je snimanje glasa za kratak film „This Tortoise Could Save a Life“ („Ova kornjača može da spase život“), za pomoć Save the Children and Refugee Council-u (Savetu za zaštitu dece i izbeglica). Objavljen sredinom decembra 2015, audio snimak filma je sniman u Alanovoj kući u Londonu krajem novembra.

Iako je primio nagrade Golden Globe, Emmy, Bafta i mnoge druge, o činjenici da Alan nikad nije osvojio Oskara, već dugo godina razgovara se u intervjuima, iako samog glumca to nikada nije posebno mučilo. „Uloge osvajaju nagrade, ne glumci”, rekao je 2008. godine.

Alan se zalagao za dublju vrednost svoje umetnosti, govoreći da mu je bilo lakše da ozbiljno pristupa poslu ukoliko bi sebe olako posmatrao.

„Glumci su posrednici promene”, rekao je. „Film, pozorišni komad, muzičko delo ili knjiga prave razliku. Mogu da promene svet”.

 

Prevela: Milana Vračar

Izvor: The Guardian

Povezane vijesti

Legenda zvana Zaim

Zaim Muzaferija

Prije nekoliko sedmica ostao sam prilično šokiran činjenicom, da na internetskim bespućima postoji tako malo napisanog o velikom glumcu, a još većoj ljudskoj gromadi – Zaimu Muzaferiji. Krenuvši da pišem šablonski, na brzaka sam pokušao u desetak redaka predstaviti Zaimov život i naravno pogriješio, jer pisati o Zaimu na takav način je jedan težak zločin, nemarnost i neprofesionalizam. Istina je, naime, ma šta god o njemu napisali – malo je, a činjenica da je napisan minimalan broj tekstova govori o nama, a ne o njemu. 

Popular Articles