Lepota ideja leži u tome što su one poput talasa u okeanu i one se povezuju sa stvarima koje su im prethodile i smatram da je veoma važno da prigrlite stvari koje vas interesuju i utiču na vas… Kroz istoriju umetnosti formiran je kulturni establišment i kulturna margina. Ne vidim sebe u glavnoj struji, tako da sam definitivno na margini.
Autor: Impuls
Džim Džarmuš (22. januar 1953.) je američki nezavisni filmski režiser, usamljenik i nekonformista čiji se čudesni indie filmovi na osoben način bave temama čovekove izolovanosti i neprilagođenosti savremenom društvu.
Rođen je u Akronu, Ohajo, SAD. Godine 1975. diplomira englesku književnost na Univerzitetu Kolumbija, a potom na Njujorškom Univerzitetu počinje da pohađa filmsku školu. Ubrzo napušta studije i novac namenjen školovanju ulaže u snimanje svog prvog igranog filma Konstantno gluvarenje (1980.). Intrigantno debitantsko ostvarenje predstavilo je publici Džarmušov karakterističan stil ozbiljnog humora, koji se kasnije pojavljuje i u filmovima Čudnije od raja i Pod udarom zakona… Džarmuš priča priču o problematičnom mladiću koji pokušava pronaći smisao o životu, priču prožetu duhom nekonformizma i nizom čudesnih likova…
Kao asistent američkog režisera Nikolasa Reja dobio je priliku da radi kao asistent produkcije u filmu Lightning over water Vima Vendersa, posvećenog pomenutom američkom režiseru. Svojim drugim filmom – Čudnije od raja (1984.) u kome prikazuje čudno putovanje troje glavnih likova od Njujorka do Floride, Džarmuš stvara jedno od najznačajnijih ostvarenja američkog nezavisnog filma, odbacivši istovremeno konvencije tradicionalnog holivudskog filma. Film je nagrađen Zlatnom kamerom na filmskom festivalu u Kanu iste godine…
Film Pod udarom zakona(1986.) prikazuje priču o tri osuđenika u zatvoru u Nju Orlinsu, produbljujući Džarmušov odmetnički stav neprilagođenosti jednog buntovnog, usamljenog u svojim vizijama sveta i nezavisnog umetnika i čoveka… Film je snimljen u nezavisnoj produkciji kao neobičan spoj film – noira i komedije s Tomom Vejtsom, Džonom Lurijem i Robertom Beninijem u glavnim ulogama. Crno – belu visoko stilzovanu fotografiju s dominantnim sivim tonovima potpisuje kultni Robi Miler… Slika sveta je podcrtana Lurijevim džez tonovima i Vejtsovim andergraund pesmama. Scenario i režiju potpisuje Džim Džarmuš u svom karakterističnom minimalističkom, autentičnom stilu nezavisnog odmetnika…
Vrhunac početne, kultne andergraund faze stvaralaštva Džima Džarmuša zaokružuju dva neverovatna ostvarenja – biseri minimalizma i osobenog pogleda na umetnost i svet jednog originalnog i nezavisnog filmskog buntovnika. Po skromnom mišljenju autora ovih redova bili su to filmovi koji će zauvek obeležiti Džarmušovu intrigantnu filmsku odiseju, neki sasvim drugačiji put u svetu koji posustaje pred duhom praznine i komercijalne apokalipse tzv. autora…
Misteriozno putovanje na kraj noći
Film Misteriozni voz (1989.) prvi je od dva nezaboravna filmska udara genijalnog Džarmuša, slika jednog jedinstvenog rokenrol duha nezavisnosti i bunta koji će obeležiti njegov izraz i svet. Režiran minimalističkim stilom i snimljen besprekornom kamerom već pomenutog genija filmske fotografije – Robija Milera, film daje sliku američkog društva, suptilnu kritiku socijalne scene kojom dominira otuđenost i duhovna ispraznost. Tvorac izvrsne muzičke podloge je nezaobilazni Džon Luri, uz malu pomoć glasa Toma Vejtsa…
Misteriozni voz predstavlja omnibus (od tridela) koji prikazuje grad Memfis, hotel i duh rokenrola i bluza, duh pop kulture i ludila savremenog sveta otuđenosti i bezidejnosti… Dok u prvom delu ovog impresivnog omnibusa – nazvanom Daleko od Jokohame pratimo priču o mladiću i devojci koji dolaze iz daleke Jokohame da odaju počast duhu grada Elvisa Prislija i rokenrola, gradu koji slovi kao meka ranog, južnjačkog bluza i B.B. Kinga, drugi deo, zvani Duh, prati udovicu iz Rima koja odseda u istom hotelu grada Memfisa, upoznaje razne lokalne čudake i čuje priču o duhu Elvisa Prislija koji opseda grad i sve njegove žitelje i posetioce. Čudesno Džarmušovo mini remek delo zatvara priča Izgubljeni u svemiru koja prati trojicu mladića( jednog od njih tumači slavni Džo Stramer iz grupe The Clash, jednog od omiljenih Džarmušovih pank bendova) koji gluvare noću po Memfisu, ubijaju prodavca pića, odlaze u hotel i na kraju filma beže od policije hvatajući misteriozni voz kojim svi napuštaju Memfis… Bila je to impresivna kaurismakijevska estetika, minimalistička slika modernog sveta ludila, besposličarenja, gluvarenja, beznađa i pop kulture, ispraznog sveta bez emocija i bilo kave saosećajnosti…
Prvi, sudbinski i nezaboravni deo jedne kultne autorske ličnosti u svetu modernog, nezavisnog američkog filma završava i zaokružuje antologijski omnibus (ovaj put sastavljen iz pet delova) – Noć na zemlji (1991.), film koji prati događaje u pet različitih gradova sveta, sudbine ljudi koji se voze taksijem pričajući svoje neobične životne priče i prolaze kroz gradove koji svojim značajnim mestima govore o sebi i onome što čini njihov jedinstven duh…
Ovaj turoban film (prepun ironije i crnog humora) svojim dugim kadrovima donosi atmosferu različitih gradova na dva kontinenta. Fotografiju punu ugođaja i mekanih boja uradio je znameniti snimatelj Frederik Elmes (poznat po saradnji s Dejvidom Linčom u klasicima: Plavi somot i Divlji u srcu), uronivši u tamu i spleen svetskih metropola… Od urnebesnih scena Roberta Beninija u Rimu, preko ludila Njujorka i Los Anđelesa i slika savremenog košmara hladnog i užurbanog sveta stranaca, preko oporosti i sarkazma slepe devojke koja se vozi ulicama setnog Pariza do tragikomike koja kulminira u kaurismakijevskom kraju na ulicama zaleđenog Helsinkija, slikama sveta bezdušnosti gde se sve kupuje novcem i gde je otuđenost oduzela svaku čovekovu nadu u humanost i iskrenost, intrigantni i pronicljivi Džarmuš gradi iz ugla nepristrasnog posmatrača sliku modernog sveta, sliku malih, velikih ljudi i njihovih života na margini pozornice bogatih i moćnih… Bio je to fantastičan spoj komedije i drame izražen kroz sjajno napisane dijaloge…
Prvi deo antologijskog omnibusa odigrava se u Los Anđelesu. Poslovna žena dolazi u L.A. i kreće ka Beverli Hilsu… Ona je agent za kasting i traži mlade, talentovane glumice… Na putu do kuće, ona neobičnoj devojci koja vozi taksi i ponaša se krajnje nekonvencionalno nudi ulogu na novom filmskom projektu i mogućnost da postane filmska zvezda… Ipak, ponuda je glatko odbijena… Neke druge vrednosti, stav i pogledi na život i svet u očima mlade taksistkinje imaju prioritet od čisto materijalnih i prolaznih…
Nakon Los Anđelesa selimo se u još jedan od simbola urbane Amerike – grad Njujork. Izvesni crnac pokušava da taksijem stigne do Bruklina, ali ga sudbina spaja s taksistom početnikom… Vozač taksija je stranac iz tadašnje Istočne Nemačke i pokušava da opstane u megapolisu kao taksista… U prigušeno setnoj džez atmosferi Njujork prikazuje svoje noćne čari… Pre svih tu je čuveni, čarobni bruklinski most optočen svetlošću velegrada… Džarmuš prati sudbine malih ljudi, njihove priče s margine… Ja sam klovn, progovora o svojoj neobičnoj sudbini taksista Helmut. Novac mi je potreban, ali mi nije bitan…
Slike moderne Amerike, okupane svetlom neona i speenom noći zamenjuje sledećom pričom večni Pariz, grad ljubavi, romantike, poezije i svetlosti… Ovaj put taksista je crni momak iz Obale Slonovače… On vozi slepu devojku… Zar slepi ljudi ne nose crne naočare?, početno je pitanje jednog od niza crnohumornih, urnebesnih džarmušovskih dijaloga koje postavlja taksista slepoj putnici. Nikad nisam videla slepca!, njen je cinični, šeretski odgovor koji lucidnošću humora boji atmosferu ovog briljantnog filma… Pored sjajnog, crnog humora film obiluje izvrsnom , melanholičnom muzikom… Vozeći se taksijem, pod okriljem noći, ljudi otkrivaju svoju dušu i poglede na život i svet…
Krećući se uzlaznom, sve humorističnijom i sarkastičnijom linijom jednog sasvim neobičnog, šeretskog ludila buntovnika i otpadnika od materijalistički ustrojenog sveta praznine i bezosećajnosti, Džarmušovim taksijem stižemo i do još jednog večnog grada – Rima… A tu štafetnu palicu ludila, urnebesnog dijaloga i crnog humora preuzima nezaboravni Roberto Benini – ovaj put kao taksista… Ništa se ne vidi. Mogli bi staviti i jača svetla u Rimu… Ovog zida nije bilo juče… Biskup sam u Rimu u 4 ujutro. Kakva nesreća!… ređaju se urnebesne replike kojima nas Benini uvodi u svet grada ljubavi… Njega zaustavlja sveštenik, kreće luda vožnja ulicama noćnog Rima i Beninijeva komična seksualna ispovest pomenutom svešteniku – tu su blasfemične storije o vođenju ljubavi sa bundevom (kao prvo seksualno iskustvo), potom ovcom (koja se zvala Lola), bratovom ženom… Na karju svega sveštenik umire u taksiju od srca… Običan sveštenik, a težak kao kardinal!, reči su unezverenog taksiste koji pokušava da ukloni telo mrtvog putnika…
Neobično putovanje preko sveta taksijem okončava se u gradu Helsinkiju, gradu još jednog genijalnog filmskog stvaraoca – Akija Kurismakija, ništa manje otpadnika, usamljenika, nezavisnog i angažovanog filmskog autora… Duše dva filmska diva susreću se u taksiju koji plovi hladnom, kaurismakijevskom atmosferom dalekog Helsinkija… Ulogu taksiste tumači jedan od kultnih Kaurismakijevih glumaca – Mati Pelonpa… Pijana mušterija zove se Aki, dok je ime taksiste Mika (aluzija na imena braće Kaurismaki)… Dok pratimo priču o gubitku posla, alkoholizmu, beznađu, socijalnom dnu, margini (osenčenu britkim crnim humorom), taksista Mika se nadovezuje još crnjom sudbinom o gubitku prvorođenog deteta… Na kraju filma i života čovek ostaje sam i ponižen u jebenom svetu gde ništa nije besplatno!…
Odmetnik čudesne pompadur frizure
Bio je to kraj jedne nezaboravne Džarmušove stvaralačke dekade i niza filmova koji će mu vremenom doneti kultni status. I mada je usledio niz ništa manje značajnih filmova, početna magija ostala je do dana današnjih nedodirnuta i obeležena neobičnim sjajem u tami poput dalekih zvezda u svetu pokretnih slika…
Sve je teže dobiti podršku za filmove koji su pomalo neobični i nisu toliko predvidljivi, niti zadovoljavaju očekivanja svakoga, a to je lepota kinematografije: otkrivanje novih filmova u svim formama… Postoji usamljenička faza dok pišem scenario, onda jurim pare, a onda sam na brodu s ekipom i tada je uzbudljivo, isrpljujuće i božanstveno, a onda sam opet sam u sobi za montažu… Čitav proces snimanja filma za mene je kao zavođenje, divlji seks i onda trudnoća (u montaži).
Džim Džarmuš je umetnički superstar sa senzibilitetom odmetnika, neprilagođeni usamljenik i gubitnik koji veruje u stari dobri pank. Iako ga svrstavaju među predstavnike film noira i avangarde, Džarmuš tvrdi da snima komedije i da je njegov omiljeni filmski režiser legendarni komičar Baster Kiton. Džim Džarmuš, senzibilni odmetnik vozi svoj klasični motocikl i živi u Baueriju, leglu pijanaca na Menhetnu. Kao tinejdžer je nosio crno zbog Hamleta, Zoroa i Roja orbisona, a onda su došli pank i Kleš, klubovi i ljubav prema poeziji i bendu Nika Kejva Bad seeds. Verovao je u ideje jednog revolucionarnog, buntovnog pank vremena. I još uvek veruje. Kad je depresivan sluša Sinatrin klasik My way u obradi pank ikone, pokojnog Sida Višisa i legendarnih Sex Pistols. Tvrdoglavo se drži svoje lične vizije i još uvek se nikome i ničemu nije prodao. I radi još uvek samo ono što želi – uprkos svemu i svima. Čudno izgleda, nonšalantan je, fin, duhoviit, ciničan, zabavan. Novinari su njegovu nakostrešenu pank frizuru nazvali pompadur i tvrde da izgleda kao čovek koji je upravo video duha. Moja kosa nije farbana, naglašava nonšalantno Džarmuš…
Radije bih da uopšte nemam para nego da ceo život isprogramiram tako da ih zaradim. Ne verujem ničemu što je u trendu ili moderno.
Džarmuš tvrdi da ne analizira ni sebe ni svoje filmove, tako da je posmatraču prepušteno da pogađa zašto su izolovanost i neprilagođenost njegove glavne teme. On kaže da se uvek osećao kao autsajder. U školi je bio ćutljiv i nepopularan, verovao je u vanzemaljce i verovatno izgledao kao jedan od njih… Gotovo minimalističkim, crno-belim tonovima Džarmuš slika sliku sveta u kome je samoprognani pojedinac – tzv.Gubitnik (nezainteresovan za bilo kakvo takmičenje u suludoj materijalističkoj društvenoj igri prestiža i vlasti) osenčen oporo-lirskim osećanjima u neameričkom duhu nekoga ko je na vreme odustao od trke i igre i okrenuo leđa gramzivoj i licemernoj sredini – prepunoj buke, ispraznosti i božanstvenog, nekreativnog sivila…
Nikola Tesla je bio diskreditovan i tretirali su ga kao ludaka zbog toga što je njegovo pravo interesovanje bilo besplatna energija za sve ljude i njegova želja da pronađe načine koji bi u osnovi onemogućili ratovanje… Tesla je želeo stanje bez ratova i besplatnu energiju. To nam je, zbog sada prisutnog korporativnog, gotovo kripto-fašizma u svetu, uskraćeno, a opet, te stvari su potpuno moguće. Postoji mnogo alternativa. Ne moramo plaćati korporacijama za energiju. Postoji veliko pitanje zašto su stvari postavljene ovako umesto na drugi način.
(P)otpuno (U)vredljivo (N)egiranje (K)lasike
Muzika je svakako jedan od najbitnijih i najvitalnijih delova Džarmušovog stvaralačkog izraza – bilo da su u pitanju njegovi filmovi ili njegove svirke sa rok bendom…
Volim mnogo različitih vrsta muzike tako da mi je muzika omiljena. Mislim da je muzika najjača stvar koju ljudi proizvode kao izraz. Ne znam kako tačno da definišem novi psihodelični pokret, ali postoji mnogo bendova koje zaista volim čija je muzika opisana kao psihodelična. Takođe volim dron muziku, volim trans muziku, volim različitih kategorija metal muzike koju zovu stoner muzikom ili dum metalom. Takođe sviđa mi se andergraund hip hop i mnogo drugih stilova… Kada pravite film, to traje nekoliko godina. Potrebno je dve godine da stvorite film; od pisanja scenarija i pronalaženja finansija, do snimanja i montaže. Muzika je veoma neposredna, tako da stvari izlaze veoma brzo. Slika i zvuk su veoma slične stvari za mene pošto stvaraju atmosferu. Film je najbliže vezan za formu muzike zato što film teče pred vama u svom sopstvenom vremenu. on poseduje svoj unutrašnji ritam, on je montiran i ima promene i pokrete. Pokušavam iz muzike da učim o procesu pravljenja filmova i razmišljam o muzici u filmskim terminima…
Živim u Njujorku dugo vremena i Lu Rid je nešto poput našeg kuma rokenrola. Lou Reed i The Velvet underground su probijali led i u vreme kad je V.U. tek počinjao, ljudi su ih mrzili i smatrali da to čak nije ni bila muzika već buka, a danas vidite kako se prožima inspiracija i uticaj Velveta.
Filmsko stvaralaštvo Džima Džarmuša traje već preko tri decenije (od debitantskog filma Permanent vacation 1980.) i provokativnim opusom pokazuje simpatije prema autsajderima jednog rigidnog i ispraznog društva. Čvrsto utemeljen na marginama američke kinematografije, Džarmuš pleni nizom upečatljivih filmskih ostvarenja u kojima na originalan način spaja sopstvenu naklonost prema evropskom autorskom i umetničkom filmu i ljubav prema američkoj subkulturi. Plod te jedinstvene ljubavi, beskompromisnosti i hemije jesu filmovi poput Pod udarom zakona, u kojem se pojavljuju kultni pesnici i muzičari rokenrola Tom Waitts i John Lurie, Tajanstveni voz (obojen duhom Elvisa Prislija), Noć na zemlji (prepun ljudske topline i širine duše sasvim običnih ljudi), jedinstveno putovanje čarobnim džarmušovskim svetom urnebesne tragike ili recimo donžuanovsko Slomljeno cveće, osvrt na jedan propali ljubavni život…
U svetu bez duha, iskrenih emocija, ideja i kreativnosti, koji nepovratno posustaje i nestaje pred rušilačkim naletima komercijalne apokalipse, umetnici i individualci (koji se tvrdoglavo drže ličnih vizija, ne prodaju nikome i rade samo ono što žele – uprkos svemu i svima) poput Džima Džarmuša predstavljaju ohrabrujuće zrake svetlosti u tami sveta (ne)pokretnih slika, svetu umetnosti i lepote unutar koga duh pokreće tvar – uprkos svemu i svima…
Autor: Dragan Uzelac