. Režirao ga je brazilski reditelj i scenarista Karim Aïnouz, koji je snimio ovaj film prema istoimenom romanu autorke Marthe Batalhe, a radnja se odvija u Rio de Žaneiru 1950-ih.){kind=link}
A Vida Invisivel
Apsolutno impresivan film o dve sestre stiže nam iz Brazila. Sve je u ovom filmu gotovo savršeno, a „Invisible Life“ ili u originalu „A Vida Invisivel“ premijerno je prikazan na Kanskom festivalu, u sekciji Un Certain Regard, gde je dobio i glavnu nagradu. Tu se nije zaustavio kada su u pitanju priznanja, jer je osvojio gomilu nagrada na festivalima širom sveta (ukupno skoro 50). Režirao ga je brazilski reditelj i scenarista Karim Aïnouz, koji je snimio ovaj film prema istoimenom romanu autorke Marthe Batalhe, a radnja se odvija u Rio de Žaneiru 1950-ih.
U centru pažnje su, dakle, dve sestre. To su Euridice i Guida, koje sanjaju da pobegnu iz skučenog stana svojih roditelja, oca Manoela i majke Ane. Prvo ih sretnemo danju u džungli, gde se nakratko izgube i dozivaju jedna drugu u odjecima koji nagoveštavaju tragediju koja dolazi, a onda smo u njihovoj spavaćoj sobi, gde jedna od sestara priča o svom ljubavnom iskustvu, a druga o tome šta bi želela u životu. Inače, sestre su tek ušle u svet odraslih, ali će vrlo brzo život razdvojiti ove dve devojke. Jasno je da situacija nije idealna zbog njihovog strogog oca pekara, koji je odlučio da Guidu izbriše iz svog života nakon što je pobegla sa mornarom iz Grčke. Kada se Guida vratila kući trudna godinu ili dve kasnije, njen otac ju je izbacio iz kuće rekavši da ona više ne postoji za njega.
Euridice je, pak, mlada pijanistkinja koja je maštala o odlasku na muzičku akademiju u Beču, ali se samo udala, a udala se za momka kojeg je izabrao njen otac. Odselila se od kuće tako da nije ni bila svesna da se njena sestra vratila u Rio. Roditelji su rekli Guidi da je Euridice zaista otišla u Beč (velika laž), te su obe sestre nastavile da žive u uverenju da je barem ona druga uspela u životu. Iako su sestre slale jedna drugoj pisma, komunikacija bi zapela sa ocem i majkom koji ih nisu prosledili, a ne znajući da ih zapravo deli tek nekoliko kvartova, sestre će živeti svoje živote.
Najviše od svega, ovo je srceparajuća priča o dve bliske sestre koje su razdvojene, o životima uništenim i upropaštenim zbog nečijeg inata, pa tako Guida završava u siromaštvu sa bivšom prostitutkom, a Euridice u boljoj materijalnoj situaciji, ali udata za glupana, čoveka koji samo želi da bude srećna kao domaćica i ne može da razume zašto joj to što može da svira klavir kod kuće nije dovoljno. Ovo je jedna od onih neverovatno emotivnih, potresnih priča koje bi mogle izmamiti suzu čak i kod onih najtvrđih.
Ovaj film je zadivljujuće snimljen, režiran vrlo dobro, a svi zvuci, muzika i boje su pažljivo odabrani, dok glumci nisu ništa drugo do maestralni u svojim ulogama, posebno dve glavne glumice, Julia Stockler i Carol Duarte, koje igraju sestre. Guida i Euridice će tako morati da se odreknu svojih snova, a jedino što ih drži je to što veruju da je druga uspela da ostvari ono što je želela. Čeznemo za njihovim ponovnim okupljanjem tokom cele priče i nikada ne gubimo nadu. Film govori i o čovekovoj sposobnosti da preživi i ono najstrašnije i da se prilagodi najgorem, pa i u svom tom zlu, nesreći i patnji uspeva da nađe nešto za šta će da se uhvati i nastavi sa životom.
„Invisible Life“ je svesno staromodan, nemilosrdno emotivan i duboko dirljiv. Istina, može izgledati predugačko sa svojim trajanjem od čak 140 minuta, ali i pored toga, ovo je i dalje veoma blizu remek-dela.
Marko Jovanović, P.U.L.S.E