Film Otac koji je genijalnom Entoni Hopkinsu doneo drugog Oskara, i film koji je obeležio prošlu godinu ostavio je veliki utisak. Florijan Zeler je režirao brilijatno a istakla se i Olivija Kolman u ulozi ćerke.
Ovaj film se bavi problemom demencije, prati patogeni proces kroz koji polazi stariji čovek koga tumači Entoni Hopkins (inače i sam lik se zove Entoni) koji živi sa ćerkom u stanu. Ono što je posebno zanimljivo je to što mi pratimo proces demencije iz ugla samog bolesnika, iz njegove vizure, a ne kao što je uobičajeno iz ugla porodice, u ovom slučaju bi to bila ćerka. To ovaj film čini izuzetno interesantnim i inovativnim, pratimo kaleidoskop deluzija, iluzija i halucinacija. Na vešt način smo potpuno uključeni u kognitivni disbalans obolelog. Prostor i vreme počinju da se mešaju i postajemo apstrahovani od apriornih čulnih formi prostora i vremena u kantovskom smislu.
Potreba, da mi kao gledaoci, koji se nenadano nalazimo u perspektivi dementnog, regresiramo na osnovne apriorne forme biva onemogućena majstorskim cepkanjem samog prostora i vremena od strane režisera, dakle nalazimo se samim tim u dezintegraciji samo Sveta, jer bez tih osnovih formi nedostaje mogućnost da povežemo pojave koje percipiramo u kauzalnu vezu. Kad nam je oduzet okvir za percepciju, empirijska stvarnost postaje relativna, preciznije relativizovana, još preciznije dezintegrisana. Ova poenta se dosta dobro oslikava u metafori koji sam Hopkins izgovara pri kraju filma „da su mu grane prazne, da je sve lišće otišlo“ i da želi da to prestane. Ovo je i veoma potresan deo koji daje emotivnu boju cepanja okvira i dezintegracije apriori čulnih formi bez koje bilo koje bitisanje biva besmisleno i teško, praktično onemogućeno. U takvoj situaciji i izgubljenosti jedino na šta možemo da regresiramo da bi se osetili ponovo sigurno, to je majčin zagrljaj. Zato i Entoni kuka i traži svoju majku plačnim glasom, jedino mesto na kome može da oseti celovitost i sigurnost jer se sve drugo raspalo, osim duboko zakopanog osećaja u sećanju na majku kad je bio dete.
Simbol Oca je višestruko interesantan. Otac kao simbol snage, vrline, postojanosti često se oslikava u figurama, kralja, gospsodara, profesora, boga.. dakle u nečemu što je imanentno autoritativno i što izaziva poštovanje, ponekad i strahopoštovanje. U mnogim mitovima figura oca reprezentuje i tvorca kulture. Pol Riker interpretira oca kao nekog ko uspostavlja institucije, neku organizaciju koja je mudra i pravedna. Riker ističe naročito njegov potencijal transcendencije, koji je veza prošlosti i budućnosti, prethodnih i narednih generacija, i slika junaka ili ideala. A po Frojdu otac je u stvari onaj koji igra ulogu oca, a to znači muška figura koja svojim primerom usađuje društvene i moralne vrednosti, koja je sposobna da se brine o drugima (o sebi se naravno podrazumeva) i da donesi zrele odluke. Kod Junga fugura oca je vezana za arhetip oca i arhetip muškog. Dakle tu do izražaja dolazi sklonost ka redu (kosmosu), apstraktnom mišljenu, zakonu, logosu… ili kako to oslikava Sivens: „On čuva status quo i bastion je pred svakim neprijateljem.“
Ovaj film već samim svojim naslovom The Father upućuje direktno na tu simboliku koju smo izneli, ali dekonstruiše je krizom bolesti i postavlja nov problem odnosa prema Ocu koji više ne igra figuru oca, kako bi Frojd to rekao. Tu samim tim dolazi do promene konstelacija samih vrednosti koje smo usvojili i čitav svet, vrednosti koje smo uneli u proste činjenice oko nas dolazi u krizu. A sa druge strane sam otac u retkim i kratkotrajnim lucidnim momentima biva opovrhan samom tragedijom sopstvenog bitisanja, koje iščezava u smislenom obliku svaki novim danom ili satom. Biti svestan makar i na trenutak dezintegracije smisla življenja i entropije ličnosti predstavlja tragediju koju je teško poimiti.
Naravno, da ovde vidimo i ćerku koja pati, pogotovo u odličnoj sceni u kuhinji, kada svetlo pada samo na nju dok je ostali deo prostorije u mraku i kada joj ispada šolja koja se lomi u delovima… sve to simboliše i njen slom u tom trenutku i gubitak snage da se bori, i nadolazi pomisao da udavi svoga oca. Ovo je samo na trenutak, naravno, i vrlo brzo se ona vraća u normalnu, kao da joj je samo bljesak od očaja prošao kroz glavu i urezao neprihvatljivu sliku oceubistva.
Muzika je majstorski odabrana i oslikava sve ovo što sam do sada izložio. Ako pažljivo slušate i obratite pažnju, sva problematika koju ovaj film pokušava da prenese oslikava se i u muzici. Parselov Kralj Artur koji sluša Entoni na početku filma, oslikava svu težinu koji nosi bolesnik i Ćerka koja brine o njemu. Deo ove opere koji se pušta u filmu se zove What power are thou? ili kasnije nazvana The Cold song pogotovo su interesantne reči – let me freeze again to death. Tu vidimo želju bolesnika da se ovo zaustavi, da stane propadanje. Sama muzika nosi svu težinu takvog stanja, borbe i tragedije.
Sve u svemu, vrhunska gluma, režija brilijantna i eto imamo jedan od najboljih filmova u zadnje vreme. Eto toliko… ne treba više dodavati.
Lazar Bogunović
Izvor: Džabaletan