 kada je dobio pismo/poziv da pogleda javne){kind=link}
Film o javnim toaletima. Neko mora da se šali. Tako je reagovao i slavni nemački reditelj Vim Venders (Wim Wenders) kada je dobio pismo/poziv da pogleda javne toalete u Tokiju. A pošto nije dogmatičan čovek, nije bacio pismo u korpu već je nastavio da ga čita. Nisu to baš čučavci na autobuskim stanicama u unutrašnjosti naše lepe zemlje, ali ipak…
Ispostavilo se da je reč o umetničkim delima i da je u pitanju veliki projekat. Toalete u Tokiju su osmislili umetnici, arhitekte koje su projektovale muzeje, opere i druge zgrade od javnog značaja.
Venders je pristao da odleti u Japan. Video je tokijske toalete i, kako kaže, bio je impresioniran. Ipak, odbio je predlog domaćina da snimi dokumentarni film o tim građevinama, iako su mu rekli da znaju da voli Japan i da voli arhitekturu pa im je bilo logično da ga pozovu. Venders kaže da nije znao kako to da uradi, kako da snimi kratki dokumentarni film o 17 toaleta, iako su to, van svake sumnje, fantastične arhitektonske građevine. Ipak, predložio im je da snime celovečernji igrani film. Sad su oni bili šokirani. Rekao je domaćinima da im treba dobar scenario i dobar glumac.
Tako je rođena ideja za film „Perfect Days“, japanski kandidat za Oskara u režiji velikog nemačkog reditelja. Dobio je mali budžet i samo 16 dana za snimanje. Plan je bio da napiše scenario zajedno sa Takumom Takasakijem, piscem i scenaristom. Međutim, Venders nije mogao da ostane u Tokiju, morao je da se vrati u Berlin, morao je da završi ranije započeti film. Pitao je kolegu da zajedno odlete u Berlin i da tamo pišu. Takasaki je pristao. Scenario je bio završen za svega mesec dana.
Potom se vratio u Japan i snimio fantastičan, dirljiv i filozofski film koji nam može nešto reći o vremenu u kome živimo. To je i film o prošlosti, ne tako davnoj prošlosti, ali prošlosti koja nije bila tako uznemirujuća kao sadašnjost. Zato glavni junak sluša muziku na kasetama, slika već zaboravljenim aparatom koji koristi film, pa ga onda razvija i čeka slike.
Muzika je, inače, važan deo priče. Pesme su puštali na setu. Glumili su uz tu muziku, ništa nije dodavano naknadno. Venders je puštao svoje omiljene pesme, ali nije bio siguran da li su njegovi vršnjaci u Japanu znali te pesme. Koscenarista mu je rekao da tu neće biti problema. Da su tada svi zajedno, samo na drugom kraju Planete, slušali istu muziku. Između ostalog su slušali: „The House of the Rising Sun“, „Pale Blue Eyes“, „Brown Eyed Girl“, „Perfect Day“… I kako kaže sam reditelj, ključnu pesmu filma – „Feeling Good“ Nine Simon.
Kada se sve sabere rezultat je neverovatan. Kritičari kažu da su gledali masterklas na temu sporog filma (slow cinema). Tu se malo toga dešava. Ponovo i ponovo gledam junaka kako se budi, odlazi na posao, vraća se, odmara, leže u krevet, čita i spava. I tako svaki dan. Scene se ponavljaju s malim varijacijama. Centralni deo priče jeste čišćenje toaleta. Glavni junak to radi predano, pažljivo i detaljno. On je posvećen tom poslu, uživa u njemu, zadovoljan je rezultatom i nije ga sramota, iako njegova okolina baš i ne deli to mišljenje.
Sreća u jednostavnosti, u meditaciji, u ponavljanju i u unutrašnjem i spoljašnjem miru. Svaki dan jeste isti, ali nije prazan, ispunjen je ponavljanjem i mirom. On uživa u prirodi, u apstrakcijama, u snovima, u čitanju knjige, u ritmu, u muzici, u vožnji automobilom. Sve to mu omogućava njegov posao. Da radi na berzi ne bi uživao niti u jednoj aktivnosti, osim u parama, u kojima se ne može uživati, već bi uživao u priči o parama i o tome kako drugima poručuje, na razne načine, da on ima para.
Kritičar Gardijena je napisao da je „Perfect Days“ podjednako manifest, koliko je i film, da je to priča o alternativnom načinu životu, o životu koji nema mnogo veze sa životom koji živimo. Venders kao da pokušava da nam kaže da je moguć drugačiji način života, ali cena mora biti plaćena, naplatiće je društvo koje od nas zahteva da se ponašamo kao klonovi.
Maestralan film velikog majstora. Venders je ponovo dostigao visine „Neba nad Berlinom“, a to nije nimalo lako.
Izvor: Lava LAB