 sa Harvijem Kajtelom i Kitom Karadinom je pobrao hvale kako publike tako i kritike, što je Ridliju omogućilo da režira visokobudžetni SF – „Osmi putnik“ (1979).){kind=link}
Ridli Skot je svoju karijeru započeo kao reditelj reklama, što mu je otvorilo vrata filmske industrije. Njegov rediteljski prvenac „Duelisti“ (1977) sa Harvijem Kajtelom i Kitom Karadinom je pobrao hvale kako publike tako i kritike, što je Ridliju omogućilo da režira visokobudžetni SF – „Osmi putnik“ (1979).
Po završetku snimanja „Osmog putnika“, Skotu je ponuđen još jedan naučnofantastični film – „Opasni dani“, po motivima knjige Filipa K. Dika „Sanjaju li androidi električne ovce?“ Priča prati penzionisanog detektiva Rika Dekarta, koji biva primoran da se vrati u službu ne bi li pronašao odbeglog androida Roja Betija i njegove drugove. Ridli nije bio zainteresovan za još jedan spektakl ispunjen specijalnim efektima i želeo je da promeni žanr, ali se posle smrti starijeg brata Frenka predomislio i uhvatio u koštac sa projektom koji će trajati naredne tri godine!
Isprva je sve delovalo da će ići kao po loju, scenario i makete su bili u završnoj fazi doterivanja, a uloge gotovo podeljene. Međutim, izbija štrajk scenarista. Studio je želeo da otkaže snimanje dok se štrajk ne završi, međutim kako je već bio u pripremama za snimanje, Ridli je odlučio da, umesto da sedi skrštenih ruku, razvije sve ostale aspekte filma oko gotovo završenog pisanog predloška.
Štrajk je reditelju dao vremena da se posveti traženju boljih lokacija i mogućnosti da izgradi zanimljivije kulise, ali i da se više posveti osmišljavanju specijalnih efekata, vozila i dizajna sveta. Jedna od prvih stvari koje su bile promenjene jeste dizajn policijskog vozila zvanog „spiner“. Originalni dizajn je ličio na leteću ciglu i bilo je veoma ružno, ali je dodatno vreme omogućilo da se ono dotera u završnu, i danas veoma prepoznatljivu, fazu. Tokom ovog perioda, naziv filma je iz „Opasni dani“ promenjen u „Blejd raner“.
Što se specijalnih efekata tiče, glavnu reč je dobio Daglas Trumbul, najpoznatiji po tome što je radio vizuelne efekte za „2001: Odiseju u svemiru“ (1968) Stenlija Kjubrika i „Bliske susrete treće vrste“ (1977) Stivena Spilberga. Dok su se holivudski pisci borili za svoja prava, Trumbul je pravio kulise, makete i osmišljavao kako da se što manje stvari radi tokom postprodukcije, a većina tokom samog snimanja.
Takođe, imalo se i više vremena za podelu uloga. Glavnog negativca Roja Betija je dobio da tumači na zapadu mahom nepoznati holandski glumac Rutger Hauer, a njegovu vernu pratilju tada sasvim nepoznata Deril Hana. Na predlog studija, Ridli je pristao da vidi Harisona Forda, koji je na audiciju došao pravo sa snimanja „Otimača izgubljenog kovčega“ (1981) vidno umoran i još u kostimu! Ali uprkos tome, uspeo je da ubedi reditelja da je on pravi čovek za tumačenje uloge Rika Dekarta, penzionisanog lovca na odbegle androide.
Posle gotovo šest meseci priprema, prva klapa je udarena 9. marta 1981. godine. Snimanje je bilo dugo i naporno jer se uglavnom odigravalo ili noću ili u zatvorenim prostorima. Takođe se ispostavilo da je Ridli, iako veoma talentovan i maštovit, previše zahtevan za holivudsku ekipu koja je navikla na drugačiji tempo rada. Naime, reditelj je do tada uglavnom radio sa britanskim filmadžijama, koji imaju drugačije radne navike i ne postavljaju previše pitanja oko toga zašto se nešto radi, dok su u Holivudu navikli da im se sve servira na tacni usled pravila filmskih sindikata.
Tokom snimanja došlo je do veoma zategnutih odnosa između reditelja, producenata i ekipe koja je radila. Ford i Skot su se stalno svađali, uglavnom jer je Harison imao 1001 pitanje koji je izluđivalo reditelja. Ovo je dovelo do toga da je Ridli u jednom trenutku prestao da komunicira sa glavnim glumcem i posvetio se mahom Rutgeru Haueru, što je za posledicu imalo proširenje njegove uloge u filmu ali i bolju humanizaciju lika.
Takođe, usled rediteljevih zahteva za perfekcijom, snimanje se oteglo duže no što je planirano i probijen je budžet. Kada je studio zatražio da vidi snimljeni materijal, Skot je odbio uz obrazloženje da ne bi trebalo da gledaju nezavršene scene, ali je pod pritiskom producenata ipak popustio.
Kada su videli u šta su uložili pare, čelnici sudija su pobesneli. Prvo, jer niko nije razumeo šta se dešava, drugo jer je sve izgledalo potpuno drugačije od tadašnjih standarda po kojima su SF filmovi snimani. Glavni producent i Skot su istog trenutka dobili otkaz, a studio se dao u potragu za novim rediteljem. Međutim, reditelj i producent su uspeli da izmole još nekoliko dana da završe započete scene o svom trošku.
Istovremeno, glasine sa snimanja su doprle i do pisca Filipa K. Dika, koji je iz straha da će mu „tamo neki Britanac“ upropasiti viziju, te je zahtevao da vidi sirovu verziju filma. Producenti i reditelj su se dogovorili da mu prikažu 10 minuta završenog materijala. Dik je došao ljutit u studio, seo u stolicu, pogledao film i jedino što je prkomentarisao je: „Ovo je neverovatno. Naprosto, neverovatno. Kako je ovo moguće? Ovo je tačno ono što sam zamišljao dok sam pisao roman! Kako je ovo moguće?!“ Nažalost, Dik nikada nije video završenu verziju filma jer je umro od srčanog udara malo pred premijeru.
Novac je polako curio, a dani snimanja su se bližili kraju. Film nije imao zadovoljavajući završetak a trebalo je snimiti i veliki okršaj između glavnih likova. Poslednjeg dana, negde oko tri ujutru, reditelj je otišao u svlačionicu Rutgera Hauera da prođu još jednom scenu borbe. Međutim, glumac ga je dočekao sa sopstvenim idejama i gomilom zgužvanih papira: „Razmišljao sam i mislim da je imam daleko bolju ideju za kraj. Napisao sam i monolog za tu priliku. Da li želiš da čuješ?“ Skot, iako iznuren i nervozan, je na kraju pristao i Rutgerova ideja je ušla u istoriju filma kao jedna od najčuvenijih replika.
Iako je snimanje završeno, put do velikog platna još nije bio gotov i „Blejd raneru“ će biti potrebno oko godinu dana pre no što se obreo u bioskopima. Iako je film isprva trebalo da košta svega 15 miliona, na kraju je, posle postprodukcije i izrade svih specijalnih efekata, koštao 28 miliona dolara! Studio je imao velika očekivanja, ali…
Kada je prvi put gotova verzija filma prikazana test-publici ona je bila veoma zbunjena onim što vidi i nije znala šta da misli. Film je premontiran i pušten u bioskope da bi bio povučen iz njih posle svega nedelju dana prikazivanja! Producenti su želeli da ubrzaju film i da ga preorijentišu da bude više akcioni SF a manje ljubavno-detektivska priča smeštena u XXI vek. Izbačena je većina „dramskih“ scena i dodata je naracija kako bi se pojasnile rupe u priči.
Harison Ford je toliko prezirao naraciju da ju je odradio ofrlje u nadi da će studio odbiti da je iskoristi, međutim ta „ziljava“ verzija se našla u filmu! Takođe je dodat i „srećan kraj“ u kome glavni junak odlazi u zalazak sunca sa izabranicom svog srca. Ovaj materijal se sastojao delom od izbačenih scena iz samog „Blejd ranera“ a delom iz neiskorišćenog materijala za uvod u film „Isijavanje“ (1980) Stenlija Kjubrika. Ridli Skot je tražio da mu se ime obriše sa špice, ali usled pravila Holivuda to nije bilo izvodljivo.
Međutim, ništa od svega ovoga nije pomoglo da film bude prihvaćeniji, kako od publike tako ni od kritike. „Blejd raner“ je ocenjen kao totalni promašaj i film je jedva uspeo da zaradi 17 miliona dolara na bioskopskim blagajnama. Holivud se odrekao Ridlija Skota po principu „ti više nikada nećeš raditi u ovom gradu“. Međutim…
Sa pojavom i naglim razvitkom VHS tržišta, malobrojni fanovi filma su uočili da sa svakim ponovnim gledanjem Ridlijevog dela otkrivaju nove detalje koji u mnogome menjaju percepciju o samom filmu. Glasine su počele da se šire a „Blejd raner“ polako dobija veoma solidnu bazu podrške koja je omogućila reditelju da, posle 10 godina, zatraži od studija da mu omogući „rediteljsku verziju“ koja je u stvari premontiran film, bez špica, sa izbačenom naracijom i vraćenim pojedinim scenama. Ova verzija „Blejd ranera“ je puštena u jednom malom bioskopu u Los Anđelesu tokom 1991. godine. Odziv je bio toliki da se tražila koja stotina karata više te su čelnici studija brže-bolje odobrili izradu „prave“ rediteljeve verzije koja je potom puštena u bioskope širom sveta i koja je doživela neverovatnu popularnost.
Mnoge rupe u zapletu su zakrpljene, na većinu dugogodišnjih pitanja su dati odgovori, ali su nikle neke nove nedoumice poput one: Da li je i glavni junak u stvari android?
Vreme je prolazilo i „Blejd raner“ je polako sticao hvale koje zaslužuje. Povodom 25 godina od premijere i povodom nove i konačne verzije ovog filma nazvane „Blejd raner: Finalna verzija“, jedan od najpoznatijih kritičara XX veka Rodžer Ibert je napisao hvalospevni esej u kome se izvinio kreatorima filma za svoju prvobitnu i veoma oštru reakciju. Danas ovo delo Ridlija Skota važi za kultni klasik koji je ne samo pomerio granice kako specijalnih efekata već i toga kako bioskopska publika percipira naučnofantastični film no je uspeo da odoli zubu vremena i vaspostavi se kao jedan od najboljih filmova ikada snimljenih!
https://www.youtube.com/watch?v=HU7Ga7qTLDU