10 činjenica o filmu „12 gnevnih ljudi“

Ova sudska drama predstavlja jedno od najuticajnijih ostvarenja sedme umetnosti, koje je osvojilo i kritiku i publiku. Predstavljamo vam deset činjenica o nastanku ove filmske legende.

Reditelj Sidni Lumet režirao je više od 40 filmova u karijeri koja je trajala pola veka, a mnogi od njih se bave temama socijalne pravde i pravičnosti. To važi i za film od koga je sve počelo, priču o dvanaestorici običnih ljudi u zagušljivoj sobi za porotu. Film „12 gnevnih ljudi” pobrao je pohvalne kritike i nekoliko nominacija za Oskara kada se pojavio, godine 1956, ali tek kasnije je postao ideal kome teže sve sudske drame, snažan i poučan film koji se i danas prikazuje studentima prava u Americi.

Evo nekoliko činjenica koje će vam upotpuniti sledeću reprizu ovog filma.

1. Inspirisan je stvarnim doživljajem porotničke dužnosti.

Redžinald Rouz, jedan od najistaknutijih scenarista u doba kada je televizija bila u povoju, bio je porotnik u jednom slučaju ubistva iz nehata početkom 1954. Naravno, kao dramatičar uočio je da je ta situacija po prirodi puna drame. Takođe je primetio da, uprkos velikom broju sudskih drama, ima malo ili nimalo onih koje se odvijaju nakon suđenja, u sobi za porotu. Napisao je „12 gnevnih ljudi” kao jednosatnu TV dramu za antologijsku seriju „Studio Uan” (Studio One) televizijske kuće CBS. Prikazana je 20. septembra 1954. i to uživo.

2. To je jedini film koji je Henri Fonda ikada producirao.

Ovaj glumac je odgledao TV dramu i bio ubeđen da bi od nje mogao da nastane odličan film. Nije uspeo da nađe producente voljne da preuzmu takav rizik: u pitanju je drama ozbiljnog tona koja se odvija u jednoj jedinoj sobi, a tada su u modi bile živopisne epopeje na velikom platnu. Zato se Fonda udružio sa scenaristom, Redžinaldom Rouzom, ne bi li sami producirali film. Fonda je ostao zgrožen tim iskustvom – ne glumačkom stranom, u čemu je uživao (kasnije je uvek bio ponosan na taj film), već poslovnom. Nije podnosio to što mora da brine o finansijskim i logističkim detaljima, kao ni da svakodnevno bude u žurbi (što se očekuje od producenta, ali ne uvek i od glumca).

3. „Marti“ je doprineo nastanku ovog filma.

Baš u vreme kad su Fonda i Rouz pokušavali da pokrenu filmsku verziju „12 gnevnih ljudi“, publika je zavolela film „Marti“, romantičnu dramu s Ernestom Borgninom u glavnoj ulozi, koja je kasnije osvojila Oskara za najbolji film. Ovo je značajno zato što je „Marti“ takođe počeo kao TV drama za antologijsku seriju i postao prva uspešna filmska adaptacija nekog televizijskog ostvarenja. (Setimo se da je televizija tada bila novost. Niko nije znao kako će se uklopiti sa filmovima.)

Direktori studija „Junajted Artists“ (United Artists), koji je distribuirao ovaj film, bili su vrlo prijemčivi za ideju da potraže još TV drama koje mogu da se pretvore u filmske scenarije, tako da su odmah prihvatili „12 gnevnih ljudi” čim su im Fonda i Rouz to predložili.

4. Probe su trajale skoro koliko i samo snimanje.

Sidni Lumet je stekao obrazovanje u pozorišnom svetu (isprva kao glumac, kasnije kao režiser), te je u punoj meri iskoristio to znanje i veštine u režiranju TV drama prikazivanih uživo. Kada je izabran da režira „12 gnevnih ljudi”, svoj prvi dugometražni film, želeo je, prirodno, da što više sledi uobičajene navike i metodologiju. To je podrazumevalo i naporne probe: celu glumačku ekipu tokom dve nedelje je svakodnevno držao zatvorenu u skučenom prostoru za probe, ne samo da bi napamet naučili svaku reč scenarija, već i da bi iskusili kako je to biti porotnik.

Kad je došlo vreme za snimanje, sve glumačke pripreme su već bile obavljene, tako da je Lumetu i glumcima ostalo samo da se usredsrede na tehničku stranu posla. Bilo je predviđeno da snimanje traje 20 dana, ali Lumet ga je završio za 19. Do kraja karijere, ostao je poznat po efikasnom radu koliko i po talentu.

5. Stvara dodatnu napetost pomoću snimateljskih trikova.

Kad je radnja filma ograničena na jednu jedinu sobu, problem je što sa vizuelne strane to neizbežno postane dosadno (osim ako je u pitanju neki vrlo zanimljiv prostor, a soba za porotu to svakako nije). Lumet je takođe uvideo da likovi ne mogu mnogo da se kreću, što znači da se veći deo „akcije“ svodi na sedenje oko stola. Zato je naredio da se kreće kamera.

Zajedno sa snimateljem Borisom Kaufmanom (koji je 1955. osvojio oskara za film „Na dokovima Njujorka“), takođe je osmislio razne tehnike snimanja koje daju filmu intenzivniji ton. Lumet to opisao ovako: „Prvu trećinu filma snimao sam iznad nivoa očiju, drugu u nivou očiju, a treću ispod. Na taj način, kako se bližio kraj filma, tavanica je počela da se pomalja. Ne samo da su se zidovi zatvarali oko posmatrača, već i tavanica. Taj osećaj sve veće klaustrofobije znatno je doprineo rastu napetosti u poslednjem delu filma.“

6. Polovina zahvata u montaži urađeno je u poslednjih 20 minuta filma.

U istom duhu, Lumet i montažer Karl Lerner su se takođe služili tehnikama montaže da povećaju napetost. Početak filma se sastoji od mnogih dugih, neprekinutih snimaka, koji često traju po minut i više bez ijednog reza. Kako razgovor između likova postaje življi, tako i rezovi postaju češći, a smanjuje se prosečna dužina snimka. Bilo da smo toga svesni ili ne, brza montaža povećava osećaj napetosti i nervoze u nama, sve dok se na kraju sve opet ne smiri, pa možemo da odahnemo.

7. Presuda publike? „Ništa posebno.”

Lumet i Fonda (u ulozi producenta) želeli su da „12 gnevnih ljudi” krene stopama „Martija“, prethodne adaptacije sa malog ekrana na veliki: prvo da se prikaže u malom bioskopu u Njujorku, pa zatim i drugde, u skladu sa kritikama i preporukama publike. Ali, studio „Junajted Artists“, ponet kvalitetom filma, postupio je preambiciozno. Premijera filma je održana u bioskopu „Kapitol“ sa kapacitetom od 4000 mesta, a popunjeno je tek prvih nekoliko redova. Studio „Junajted Artists“ se uspaničio i povukao film iz distribucije.

Naredne godine, časopis „Varajeti“ (Variety) je izvestio da je film „12 gnevnih ljudi” zaradio milion dolara (oko 16 miliona po današnjim cenama karata), što je bilo dovoljno da se nadoknadi budžet za produkciju (nešto manje od 400 000 hiljada dolara) i oglašavanje, ali ništa više. Film je stekao naklonost publike tek nekoliko godina kasnije, kad je počeo da se prikazuje na televiziji... tamo gde je sve i počelo. To je životni krug!

8. Lumet je treći režiser koji je nominovan za Oskara za svoj prvi film

Orson Vels je bio nominovan za Oskara za najbolju režiju za „Građanina Kejna“, a Delbert Man je osvojio ovu nagradu za film „Marti“. Od tada, dvadesetak reditelja je nominovano za Oskara za prvi film koji su režirali, od kojih je šestoro i osvojilo nagradu.

9. Nadahnuo je Sonju Sotomajor, sudiju Vrhovnog suda SAD, da postane pravnik.

Sonja Sotomajor, sudija Vrhovnog suda SAD, odabrala je da se ovaj film prikazuje na Univerzitetu Fordam godine 2010, pri čemu je saopštila publici da ju je ovaj film duboko potresao kad ga je prvi put gledala u studentskim danima, u vreme kad se dvoumila da li da se bavi pravom. Pažnju joj je prikovala scena u kojoj jedan porotnik sa poštovanjem govori o vrlinama američkog porotnog sistema. „Ta scena me je ubedila da sam na pravom putu. Ceo film je ostavio dubok utisak na mene.“

10. Doživeo je brojne rimejkove na mnogo jezika.

Vilijam Fridkin (reditelj filma „Isterivač đavola“) režirao je novu verziju godine 1997. za TV mrežu „Šoutajm” (Showtime), sa Džekom Lemonom u ulozi koju je tumačio Henri Fonda i Džordžom S. Skotom u ulozi tvrdoglavog buntovnika koga je u originalnom filmu igrao Li Dž. Kob. Ali, nove verzije su još češće snimane u inostranstvu, između ostalog u Nemačkoj (1963), Norveškoj (1982), Indiji (1986), Japanu (1991), Rusiji (2007), Francuskoj (2010) i Kini (2014). U japanskoj verziji, scenario je obrnut: svi glasaju da optuženi nije kriv, dok jedan po jedan ne odluče da ga osude.

Izvor:  Mental Floss

Prevela: Isidora Zečević, iserbia