Možda bi se to i moglo reći za Janis Joplin, Billie Holiday ili neke druge slavne glazbenice (i njihove muške kolege), ali ne i za Amy Winehouse: jedna od najvećih pjevačica suvremenog doba zasigurno nije bila nikakva nesretna i neodgovorna autodestruktivka.
Stolećima je beličasti dragulj u kruni centralne Evrope zračio svojim sveprisustvom na političkim, kulturnim i povesnim kartama ovog fascinantnog i turbulentnog kontinenta. Vindobona, Wien, Vienna, nama znan pod izvornim slovenskim Beč, bio je grad naučen i svikao da vlada.
Njihove kratke živote obeležili su oskudica i porodične tragedije. Koristile su muške pseudonime kako bi objavile svoja dela. Šarlot (Charlotte, 1816-1855), Emili (Emily, 1818-1848) i En Bronte (Anne Brontë, 1820-1849) stvorile su izuzetna dela koja su bila ispred svog vremena.
Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.
„Kad god je kišilo u Parizu, Modiljani je nosio sa sobom jedan ogromni, stari, crni kišobran. Sedeli bismo zajedno, pod njegovim kišobranom, na klupi u Luksemburškom parku, na toploj letnjoj kiši... recitujući Verlena istovremeno i bilo nam je drago što pamtimo iste stvari.“
Zato, ko se razmeće mobilnim telefonom kao simbolom moći, objavljuje, naprotiv, da je u beznadežno potčinjenom položaju, primoran da skače na pozive čak i dok vodi ljubav...
