Postoji nešto dragoceno u svetu muzike sto je privlačnije od same želje za stvaranjem i od samog prodiranja kroz svet svojom jedinstvenošću. Postoji ta brazda koja nas deli od suštine, u prolazu ka večnom miru jer smo uspeli, kao niko pre nas, nije bitna ni slava, bitan je spas.
Kroz nekoliko godina otpočelo je ostvarenje njegovog velikog sna, stvaranja sopstvenog stila. Otkriće lepota sremskih krajina dogodilo se istovremeno kada je u Parizu postala aktuelna tendencija povratka prirodi, kao reakcija na prethodne pokrete poput kubizma, futurizma, purizma i drugih koji su imali istraživački karakter i podrazumevali određene teorije i pravila.
To vam je kao da probirate po dijamantima. Jedni su bez ikakve mane. Drugi, pak, imaju sitnih nesavršenosti, ali koji neznatno narušavaju njihov sjaj. Što se ostalih tiče, dobro, neki se mogu svrstati u dragocenosti, ali pored toga, više su industrijski, nego izvanredni i blistavi.
Jessica Jones najavljivana je kao najmračnija heroina od svih dosadašnjih, ali i ujedno kao serija koja propituje odnos dobrih i loših strana posjedovanja moći, pogotovo one ultimativne – mogućnosti upravljanja drugima.
Ne treba nas čuditi što je Marija Čudina slabo poznata široj javnosti, a još manje to što većina nas nikada nije čula njezino ime tijekom školovanja, iako je zastupljena u gotovo svim antologijama hrvatske suvremene poezije. Marija Čudina nema nevinije ruke, nema domovinu ni Boga, treperavu ljubavnu čežnju ni nostalgiju. Njezino pismo nije autobiografsko niti žensko pismo, već Poezija čistih koncepata.
Dok su novinari mislili da je mrtav i nastavili blatiti njegovo ime, još uvijek živo, Alfredovo srce se jako brzo slomilo, zbog čega je i odlučio promijeniti svoju životnu priču prije nego što bude prekasno.
Odri Hepbern – glumica čije je ime sinonim za eleganciju, prefinjenost i stil, postala je inspiracija i uzor ženama širom sveta nakon filma „Doručak kod Tifanija“.
Ivan, agnostik, pripoveda jednu zgodu iz 16. veka bratu Aljoši koji se zamonašio. Hrist je, prema pripovedanju, ponovno došao, ne na kraju vremena, nego tada, u 16. veku. Prolazi gradskim ulicama Seville „jer je poželeo bar na čas obići decu svoju i to upravo tamo gde heretici gore na lomačama“.
Pronašli smo sobu i stranca-stanara, koji se bez problema složio da nas devetero budemo njegovi cimeri. On je Danac i zove se Johans. Brzo smo se sprijateljili pa i zavoljeli.
