Pokušavam spavati, ali se svako malo dižem s poda, idem u njenu sobu i gledam je kako diše, kako je obraz podbočila rukom, kako je zgurala deku, kako joj noga visi preko ruba kreveta, kako na stoliću drži neku moju pradavnu sliku, kako su joj se po čelu nakupili znojni biseri i ja ih dahom hladim...
Čovjek koji je jedan od prvih opjevao mladenačke radosti i mladenačke ludosti, uživanje u zabavi i slobodi, kao da ne postoji sutra, kao da ne postoji odrastanje i kao da ne postoji odgovornost.
„Zamislite da ste u zemlji u kojoj niko ne govori vaš jezik, a vi ne govorite njihov. Nemate knjigu sa najčešćim frazama, ali imate običan rečnik. Izgovarate reči, ali sintaksa nije dobra, da ne pominjemo akcentovanje i izgovor. Mislite da dobro komunicirate i da to ima smisla, ali zapravo zbunjujete ljude.“
Dakle, pisci, jednostavno ne vređaju jedni druge na način na koji smo navikli u našim svakodnevnim životima. Vređa se i danas ali, čini se, da se te uvrede ne mogu uporediti sa žestokim uvredama iz prošlih vremena. Razumljivo je, naravno, da pisci mogu izraziti svoja osećanja na upečatljiviji način s obzirom na prirodu njihove profesije. A takođe ima smisla verovati da su stanja onih koji su dopustili sebi da tako izraze mišljenje o drugima, koji se bave istim poslom kao i oni – samo lošije, po njihovom mišljenju – neka od najfrustrirajućih koja znamo. I zato ćemo oprostiti našim dragim piscima njihove ozlojeđenosti. Sledi izbor od trideset žestokih uvreda koje su oni upućivali jedni drugima.
In memoriam: Lazar Stojanović (1944-2017) bio je aktivist protiv ratova i bezumlja, vječni oponent autoritarnosti i totalitarizma, pacifist spreman na rizik, branitelj slobode izražavanja i umjetnik u najširem smislu riječi
Ako želiš crvenu ružu - reče ruža - moraš je stvoriti pesmom po mesečini i obojiti je krvlju iz svoga srca. Moraš prsa nabosti na trn i pevati mi. Cele celcate noći moraš da mi pevaš, a trn ti se mora zabadati u srce, tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom.
