Strip se polako ali sigurno vraća

Izdavačka kuća “Veseli četvrtak” već osam godina donosi na naše kioske avanture Dilana Doga, Zagora, Teksa Vilera, Martija Misterije i mnogih drugih. Osim što svakom četvrtku daju smisao, ova mala redakcija se trudi da proširi dobru reč o devetoj umetnosti i vrati kulturu čitanja stripa koja se kod nas izgubila devedesetih godina. To je i bio povod za naš susret sa glavnim urednikom “Veselog četvrtka” Dušanom Mladenovićem.

Kako izgleda biti urednik jedne stripovske redakcije u 2016. godini?

Pa nije tako glamurozno kao što zvuči, jer smo ipak u Srbiji. Pogotovo kod nas moje zanimanje zvuči apstraktno. Vrlo sam zadovoljan i osećam se privilegovano što mogu da živim od nečega što je toliko “neozbiljno” kao strip, iako, naravno, i ti i ja znamo da je strip daleko od neozbiljnog. Jednostavno, to je moja dečačka želja, jer sam oduvek hteo da se bavim stripom na neki način, pa mi se posle nekog vremena ukazala prilika da postanem urednik Veselog četvrtka. I eto, sada već nekoliko godina suvereno vladam našom malom redakcijom.

Znači, kod tebe je priča sa stripovima počela još u detinjstvu?

Da, to je ista priča kao kod stotine hiljada drugih ljudi. Doduše, kada sam odrastao, u devedesetima, kod nas nije bilo toliko stripova, tako da sam naviku čitanja stekao zahvaljujući nekim starijim izdanjima. Uvek su me privlačili stripovi i bili su odličan uvod u neku ozbiljniju literaturu, pa sam kasnije upisao svetsku književnost.

Na koji način su te stripovi oblikovali kao osobu?

Strip je eskapističko štivo i zaista ima tu sposobnost da te odvede u neki drugi svet. Sto posto su me oblikovali stripovi, volim da kažem da živim taj stripovski život, jer ceo dan u redakciji radim na stripovima, a posle toga odem kući i opet čitam stripove ili gledam filmove i serije sa tom tematikom. Doduše, nisam potpuni ludak, imam i druga interesovanja u životu osim stripova.

Dušan Mladenović

Za kog junaka iz stripova si se prvog vezao?

Pretpostavljam Miki Maus ili Alan Ford, iako on baš i nije za decu. Počeo sam sa Mikijevim zabavnicima i Diznijevim stripovima, pa je to kasnije išlo nekim svojim tokom – usledili su Bonelijevi stripovi, pa otkrivanje američke, francuske i japanske scene.

Koliko misliš da se kod nas ljudi zanimaju za stripove?

Ne dovoljno. Letos sam imao privilegiju da odem u Ameriku i Kanadu i prisustvovao sam njihovom Comic Con-u. Neverovatno je kada se u istoj zgradi nađe stotine hiljada ljudi koji imaju ista interesovanja kao ja, pomisliš da sa svakim od njih možeš da pričaš beskonačno dugo. To su ljudi koji su obučeni u kostime (takozvani cosplay), koji čekaju po dvanaest sati u redu da bi ušli u konferencijsku salu, da bi videli svoje omiljene glumce ili strip autore. Kada se sve to uporedi sa našom situacijom, mnogo loše izgleda. No, da ne budem potpuno mračan i negativan, nije ni kod nas sve toliko rđavo, strip se polako ali sigurno vraća. Problem je što nema toliko mladih čitalaca, oni koji su čitali stripove nekada u mladosti sada već, logično, koju deceniju kasnije nisu više mladi. Međutim, oni su nam glavno čitalačko jezgro. U njih se uzdamo da će svojoj deci preneti tu lepotu čitanja generalno, pa onda i čitanja stripova.

Gde misliš da se nalazi taj jaz između nas i ostatka sveta što se tiče čitanja stripova? Amerika je ekstreman primer, ali sigurno u Evropi stripovi imaju svoju vernu publiku?

Svakako možemo da se uporedimo i sa Italijom ili Francuskom koje su nam bliže. Stvar je geopolitička – zbog rata devedesetih kada je sve puklo, stripovska scena je takođe morala da pukne. Vraćamo se na početak razgovora – u to vreme nije postojala nikakva scena kod nas, generacije su stasavale ugledajući se na neke, kako je to popularno reći, pogrešne uzore, a nisu imali priliku da odrastaju uz stripove i da nauče uz njih da čitaju.

Na koji način može novoj, mlađoj publici da se skrene pažnja na važnost čitanja stripova?

Gostovanje kod vas na O radiju je svakako jedan vid toga. Na nama koji smo sticajem okolnosti u toj priči je sve. Mi moramo da informišemo, privučemo druge, budemo vidljivi na društvenim mrežama, ali i na sajmovima knjiga, da ne kažem – kao neka sekta da širimo tu priču. Primetio sam da malobrojni mladi koji čitaju stripove predstavljaju to na društvenim mrežama kao nešto što je kul i kao nešto zanimljivo. Svi mi zajedno imamo zadatak da širimo dobru reč.

Gde je onda budućnost stripa?

Budućnost stripa je na papiru i na digitalnim platformama. Na primeru baš Amerike i nekih većih tržišta možemo da vidimo da to funkcioniše, kod njih je sasvim normalno da se uz neki strip doplati 50% cene da bi se dobilo i digitalno izdanje koje može da se čita na tabletima i telefonima. To je nešto što tehnologija diktira i to je pravac u kojem strip mora da se razvija, samo što malo i slabo tržište kakvo je naše to još uvek ne dopušta. U svakom slučaju, nadam se da će biti boljitka uskoro.

Znači, internet i digitalne tehnologije idu u prilog budućnosti stripa, ali postoji i još jedan način na koji se ljudi informišu u toj kulturi, a to su sada sve popularniji filmovi sa stripovskom tematikom, koliko god oni možda bili komercijalni.

Imamo sreću da živimo u renesansi filmskih adaptacija stripova, pre svega zahvaljujući Marvelovom studiju i osetno slabijem DC studiju. Superherojski filmovi su sada popularni i in, ali nažalost mali broj ljudi koji odgleda neki od tih filmova je spreman da zapravo kupi strip po kojem je film snimljen, iako kod nas postoje izdavači koji objavljuju upravo te američke stripove. Mi nemamo sreću da se snimaju filmovi po italijanskim stripovima, osim onog užasnog filma o Dilanu Dogu.

Stvarno, kako je moguće da niko nije još uvek snimio dobar film o njemu?

To je jednostavno loš potez agenta koji je prodao prava američkom studiju. Imam čak i insajdersku informaciju da su hteli da mu promene ime, što donekle ima i smisla jer su već promenili svaku njegovu osobinu i načinili od njega akcionog heroja što on nikako nije. Ta franšiza je sada nažalost upropaštena, ali u Boneliju se trenutno dešava dosta zanimljivih stvari, sve više se okreću ka digitalnim platformama – televiziji i bioskopima pogotovo. Čak znam da su neki domaći autori u pregovorima da urade adaptaciju jednog Bonelijevog junaka. Nije preterano poznat, nije ni Dilan Dog ni Zagor, ali je opet zanimljivo da se neko sa ovih prostora bavi time.

Koji junak iz stripova koje Veseli četvrtak objavljuje bi se najbolje uklopio u naše današnje društvo i zašto?

Verovatno Dilan Dog. Ne možemo da pričamo da bi se recimo Teks Viler ili Zagor uklopili jer su oni ljudi iz nekih drugih epoha. Tako da definitivno Dilan Dog kao čovek iz sadašnjosti, kao neko kome poroci nisu strani i neko ko ima toliko uspeha sa ženama, mislim da bi se dobro snašao u ovom paklu u kojem živimo danas. Mislim, naša današnjica nije toliko strašna, ali kada već pričamo o Dilanu, morao sam to tako dramatično da predstavim.

Sofija Balać

Fotografije: Veseli četvrtak

OradiO