Foto: Wikimedia
Ikona Vaznesenja Hristovog, koja se danas čuva u Ermitažu, dospela je u nekadašnju dvorsku riznicu kao poklon caru Nikolaju II Romanovu.
Piše: MoonQueen
Na prvi pogled, ova ikona na kojoj su prikazani Isus Hristos i dva anđela ne odaje ništa neobično – likovi prikazanih figura, njihova odeća i gestikulacija odgovaraju kanonu predstavljanja hrišćanskih svetitelja. Međutim, kada se posmatrač zagleda malo bolje u reči ispisane oko Hristove glave, uočiće slova koja se ne mogu često sresti na pravoslavnim ikonama. U pitanju je japansko pismo, a autorka ove ikone bila je jedna devojka koja se krajem 19. veka odlučila za pravoslavnu veru i karijeru ikonopisca. Njeno ime je Rin Jamasito.
Rin Jamasito je rođena 1857. godine u Japanu, u siromašnoj samurajskoj porodici, a skromni izvori koji su danas poznati o periodu njenog detinjstva govore da je sa petanaest godina pobegla od kuće. Da li zato što je pokušala da izbegne ugovoren brak ili zato što je poželela da se bavi umetnošću uprkos negodovanju svoje porodice, tek, mlada Rin je napustila svoj dom i bez novca peške stigla do Tokija i umetničke škole. Kao premladu vratili su je kući, ali je ovaj buntovni čin pokazao kolika je bila njena želja da se posveti umetnosti, te se naredne godine, uz podršku porodice, upisala u željenu školu i počela da izučava slikarstvo.
Rin Jamasito, foto: Wikimedia Commons
Nekoliko godina Rin je izučavala tradicionalne tehnike gravure i takozvano Ukijoje slikarstvo gde joj je učitelj bio čuveni Kunitika Toehara, umetnik koji se smatra jednim od poslednjih velikih majstora ove vrste umetnosti. Ipak, Rin je maštala o drugačijim slikama, onim koje su u Japan stizale iz Evrope, a koje su za svoju raskoš mogle da zahvale uljanim bojama, tehnici koju u Japanu u to doba još uvek nije bilo moguće naučiti ni u jednoj školi ili fakultetu. Krajem sedamdesetih godina želja joj je uslišena kada je u Tokio stigao italijanski slikar Antonio Fontanesi, prvi od strane države angažovani profesor „evropskog slikarstva” u Japanu.
profesor Antonio Fontanesi sa studentima, foto: Wikimedia Commons
Na Fontanesijevim časovima Rin se združila sa još jednom devojkom željnom umetnosti, Masako Jamamuru. Iako Japanka, Masako je bila pravoslavne vere, a družeći se sa njom, Rin je poželela da sazna više o religiji i kulturi koje su u tom trenutku u Japan stizale sa egzotičnog zapada – Rusije. Jednom prilikom Masako je povela Rin sa sobom na liturgiju u pravoslavnu crkvu i upoznala je sa ocem Nikolajem, koji će ostati upamćen kao Nikolaj Japanski. Ovaj sveštenik imao je želju da u Tokiju osnuje radionicu ikonopisanja, a u planu je bilo i da pomogne japanskim studentima slikarstva da otputuju u rusku prestonicu i na licu mesta upoznaju i dožive vizantijsku umetnost. Rin Jamasito imala je sreće i spletom sudbonosnih okolnosti umesto svoje drugarice Masako, koja se u međuvremenu udala, ona je odabrana da, pod pokroviteljstvom oca Nikolaja, postane đak ikonopisačke radionice jednog ženskog manastira u Petrogradu. Godine 1878. pokrštena je i tom prilikom je dobila pravoslavno ime Irina. Godine 1881. stiže u Sankt Peterburg.
„Danas sam čula mnoge rasprave o ikonama. Izgleda da one ne vole italijansko slikarstvo. Veoma mi je žao što primećujem da one više vole grčko slikarstvo koje nalikuje slikarstvu duhova”, zapisala je Rin Jamasito u svom dnevniku iz 1881. godine.
Stigavši u Rusiju, Rin se susrela sa dve vrste ikona koje je nazvala „italijanskim”, misleći na one nastale pod uticajem slikarstva zapadne Evrope, i „grčkim”, tj. ikonama koje su oponašale srednjovekovni vizantijski duh. U jedinom sačuvanom dnevniku, onom iz 1881. godine, zapisala je kako su opatice ženskog manastira u Peterburgu, u okviru kojeg je živela i radila, bile naklonjenije drugoj vrsti ikona, dok je njen lični senzibilitet preferirao prvu. Na njenim ikonama rađenim kasnijih godina moguće je videti uticaje starih italijanskih majstora, poput Rafaela, Gvida Renija, pa čak i savremenih slikara, poput Francuza Gistava Dorea čija je ilustrovana Biblija poslužila Rin kao predložak za mnogobrojne scene. U Rusiji druge polovine 19. veka bilo je popularno i slikarstvo Nazarena, grupe nemačkih romantičara koji su u prvoj polovini veka radili i boravili u Rimu, a čiji je cilj bio obnova umetnosti sa hrišćanskom tematikom. Umetnost Nazarena uticala je na mnoge evropske umetnike tokom kasnijih decenija veka. Jedan od najpoznatijih ruskih slikara ovog razdoblja, za kojeg se može reći da je prihvatao njihove ideje, jeste Fjodor Antonovič Bruni koji je bio omiljen i na carskom dvoru. Sa druge strane, osamdesetih godina ruski umetnici okretali su se i tradiciji sopstvene zemlje, starom srednjovekovnom slikarstvu, a neka od remek-dela ovakve umetnosti Rin je verovatno mogla da vidi prilikom brojih poseta Ermitažu u koji je kao studentkinja slikarstva rado odlazila. Susreti sa bogatom carskom zbirkom umetničkih dela činili su je radosnom i čeličili njenu volju da se bavi ikonopisanjem uprkos lošem tretmanu kojem je bila podvrgnuta u manastiru. Osim promišljanja o slikarstvu i umetnosti, u Rininom dnevniku ostalo je zabeleženo i da je među monahinjama doživljavala mnoge neprijatnosti zbog svog drugačijeg izgleda i porekla, zbog čega je često bila tužna.
Tadašnji direktor petrogradske Akademije, Fjodor Ivanovič Jordan, čuveni profesor i graver, često je posećivao ženski manastir u kojem je Rin radila. On ju je prvi odveo u Ermitaž i učio je da slika putem kopiranja. Krajem prve godine koju je provela u Rusiji Rin je zapisala da je dobila dozvolu da se upiše na „umetnički univerzitet”. Moguće je da je naredne 1882. upisala peterburšku Akademiju, ali za sada zvanični podaci nisu pronađeni, a njeni potonji dnevnici su izgubljeni.
Foto: https://gallerix.org/album/Hermitage-13/pic/glrx-995495605
Hladne ruske zime nisu povoljno uticale na Rinino zdravlje, zbog čega je njen boravak u Rusiji morao da se okonča u proleće 1883. godine. Pre povratka u Japan Rin je putovala neko vreme Evropom i posetila velike umetničke centre. Još jedna nesreća zadesila ju je na povratku kući, u Marsejskoj luci u kojoj se ukrcala na brod za Japan izgubljen je njen celokupan prtljag i sa njim sve ikone koje je uradila tokom boravka u Rusiji. No, Rin nije gubila elan i, po povratku u domovinu, svoje utočište je našla u Tokiju, u blizini pravoslavnog manastira gde će se ikonopisanjem baviti narednih trideset pet godina. Veruje se da je Rin Jamasito naslikala oko tri stotine pravoslavih ikona od kojih je jedan deo stradao u velikom zemljotresu koji je zadesio Japan 1923. godine, a drugi deo je bio uništen tokom Drugog svetskog rata. Ipak, naučna javnost relativno nedavno se zainteresovala za njena dela, te se istraživači upravo bave lovom na izgubljena ili zaboravljena blaga oslikana rukom ove, hajde da, u nedostatku zvaničnog termina, kažemo, ikonospisateljice.
Jedno od danas najpoznatijih dela Rin Jamasito svakako je ikona Vaznesenja Hristovog, pomenuta na početku teksta, koja je poklonjena caru Nikolaju II prilikom njegove posete Japanu. Car ju je čuvao u Zimskom dvorcu, a i danas ona je deo kolekcije muzeja Ermitaž. Otežavajuću okolnost savremenim istoričarima umetnosti predstavlja i to što je Rin osim slikarskih tehnika prihvatila i srednjovekovni ikonopisački odnos prema stvaranju i delu, te je, poput mnogih evropskih umetnika ovog razdoblja, sva svoja dela ostavila nepotpisana i bez datovanja. Jedina njena, za sada, otkrivena ikona na kojoj se vide potpis i datum je ikona Bogorodice Vladimirske koju je oslikala za ličnu upotrebu. Potraga za delima Rin Jamasito je u toku. Ako vam se nekada desi da naiđete na nepotpisanu pravoslavnu ikonu iz 19. veka na kojoj je tekst ispisan japanskim slovima, dobre su šanse da ćete u tom trenutku gledati u deo istorije ikonopisan rukom Rin Jamasito.
Izvor: casopiskus.rs
