Nekonvencionalni manifest, bes, poruga i preosetljivost, prenaglašen bunt, misterija, očaj, izopačena žudnja za slobodom, šok i talenat – to su samo neki od izraza kojima se objašnjava kompleksnost onog što smo skloni da nazivamo delom genija.
I dok je mnoge pojedince obdarene umetničkim genijem karakterisala autodestruktivnost, antisocijalno povlačenje od svega ljudskog, neurotska i potpuna samoća na koju su toliko naviknuti da im čak prija, drugi, oni ređi, su svoju umetničku snagu izrazili i održali isključivo prkosom. Inat društvenim normama, ruku pod ruku sa životnom strašću jarkih boja, jeste glavna odrednica stvaralačkog i životnog puta francuskog slikara Pola Gogena (Paul Gauguin).
Ežen Anri Pol Gogen (Eugène Henri Paul Gauguin) rođen je 1848. godine u Parizu i provodi uobičajeno, mirno detinjstvo i školovanje u Francuskoj. Međutim, odmah nakon školovanja počinje da oseća „zov divljine“ koji je za života sublimirao kroz slike i izražavao kroz strast i koji ga do kraja nije napuštao. Tokom mladosti provodi šest godina ploveći svetom u trgovačkoj i francuskoj mornarici, a godine 1870. vraća se u Francusku naizgled smirenog duha i počinje da živi tih i konvencionalan život poslovnog čoveka. Naročito iznenađuje činjenica da je ovaj slikarski genije, i pored živog i prkosnog duha koji je kuljao u njemu, godinama bio uspešan berzanski broker!
Budući da je bio ekonomski i intelektualno nadaren, svakako da bi Gogen čitavog života bio finansijski uspešan i ugledan građanin, može se reći čak i miran i srećan čovek koji bi ugodnost svog života platio večitim žalom za egzotičnim slobodama. Osim cilindra i monokla verovatno ne bi ostavio nikakav posthumni pečat. Međutim, divlji duh ga je odveo sasvim drugim putem. Isprva je danju radio kao broker, a slobodnim danima slikao sa Polom Sezanom. Međutim, slikanje mu sve više oduzima energiju i odvlači ga od bavljenja biznisom. Unutarnji konflikt između želje da udovolji sredini i unutrašnje strasti koje sve više bukte i uzimaju maha kulminira njegovim venčanjem sa Sofi Gad. Pol i Met Sofi imaju čak petoro dece, što dodatno komplikuje Gogenov duševni sukob gde težnja za večnim, mističnim i divljim sputava njegovu finansijsku i moralnu odgovornost prema porodici. Hteo je da bude baš onaj čovek kakav je potrebno biti i kakav se očekuje, biti ni manje ni više nego ono što čitav svet želi od njega da bude, ali se to kosilo sa duševnim dubinama koje su činile samu srž njegovog istinskog bića. Naizgled, svet je od njega tražio previše. Zapravo, svet je od njega tražio premalo.
Ubrzo, kroz pokušaje da uklopi biznis i slikarstvo, ljubav i neophodnost, duh i um, zapada u depresiju i pokušava sebi da oduzme život. Sve više se razočarava površnošću, konvencionalnošću i malograđanštinom francuskog društva. Stavlja suštinu iznad forme, strast iznad usiljenih normi, iskrenost iznad prilagođavanja sredini, te se odvaja od impresionizma i počinje da ga prezire. Budući da je impresionizam bio priznat slikarski pravac, Gogenovi postimpresionistički ispadi nisu gaugannaišli na odobravanje kritike, već na porugu. Kao i sve što je novo, drugačije i samim tim šokantno, Gogenova egzotika individualnog ne prolazi nimalo dobro u svetu kolektivizma i masa.
U potrazi za utehom, Gogen se potpuno odriče društvenog ugleda i počinje da slika sa Vinsentom Van Gogom sa kojim razvija i intenzivno prijateljstvo. Stanovali su zajedno u Arlu i tu stvorili neka od najvrednijih dela današnjice. Što zbog njihovih burnih karaktera, što zbog oskudice, ovo kratko prijateljstvo biva urušeno brojnim svađama. Vinsent Van Gog ne uspeva za života da proda ni jednu jedinu svoju sliku, te jednu poklanja vlasniku birca u Arlu kom se slika ni malo ne dopada, ali je zadržava i kači na zid birca iz čištog sažaljenja. Izlišno je govoriti u kolikoj meri je ovo sažaljenje pola veka kasnije postalo isplativo.
Ni Gogenova karijera ne obećava da će uskoro krenuti uzlaznom putanjom. Očajan i duboko razočaran Francuskom, on napušta i porodicu i svog prijatelja Vinsenta iako dobro zna da su jedan drugog doživljavali kao poslednju nadu i utehu. Nakon napuštanja, Van Gog pod dejstvom neurotoksina (pretpostavlja se usled konzumacije čuvenog apsintha) odseca sebi uvo i završava u duševnoj bolnici, nakon čega oduzima sebi život. Psihički skrhan, Gogen 1891. prvi put odlazi na Tahiti.
Fasciniran umetnošću divljih i nesputanih kultura, on doživljava preporod i pronalazi muzu u egzotičnoj i iskrenoj lepoti apsolutne prirode, prirode ženskog tela, prirode bujnosti, živog rastinja i jarkih boja. Daleko od standarda impresionizma, on razvija jedinstveni stil teških crnih kontura. Suština njegove tahićanske ere su strasti – evoluiranja fantazije o čistoći i iskrenosti u toj strasti tako suprotnoj evropskoj ljubavničkoj kulturi koja se svodi na miraz i kult kupovine i prodaje. Osim toga, Gogenove slike daju i jednu drugu perspektivu: manifesto, ozbiljan i srčan inat prema jednoj kulturi koja sebe naziva civilizovanom, a koja teži da potčini i eksploatiše zemlje i narode koje naziva necivilizovanima, i shodno tome, nižima. Potčinjavanje kao dvostruki motiv – ženski i urođenički – daje slikama posebnu dimenziju konfliktnog, sukobljavajući ono strastveno, dobrovoljno i pozitivno potčinjavanje žene muškarcu sa negativnim i nasilnim potčinjavanjem urođenika okrutnim pravilima civilizacije. Očaran tahićanskim duhom kao opijumom, pun života i optimizma, vraća se u Pariz i organizuje veliku izložbu.
„Zaboga, narandžansti pas!“, bile su reči ugledne francuske dame koja se kikotala sa prijateljicom upirući prstom na detalj izložene slike „Arearea“ (1892.) Čitava izložba koju je Gogen sa toliko entuzijazma okarakterisao kao svoj veliki povratak, dolazak kući po priznanje i klicanje, pretvorila se u fijasko koji ga duševno slama. Posle nekoliko godina pokušaja da se izgradi u francuskom društvu i niza neuspeha i poruge, 1895. godine ponovo odlazi u tahićanski „divlji raj“ i tamo ostaje do smrti. Umire 1903. godine u Francuskoj Polineziji, do samog kraja nepriznat i duboko setan.
U najpoznatija dela Pola Gogena ubrajaju se „Žuti hrist“ (1889.), „Mana’o Tupapa’u“ (1892.) i „Odakle RVI155516dolazimo? Ko smo? Gde idemo?“ (1898.), a poseban pečat njegovoj karijeri dao je upravo tahićanski period. Iako obnažene lepotice više nisu šokantne, a njihov konfliktni psihološki simbolizam malo ko primećuje, ove slike i dalje izazivaju snažne i pomešane doživljaje. U aprilu prošle godine u Nacionalnoj Galeriji u Vašingtonu pedesettrogodišnja Suzan Barns nasrnula je na sliku „Dve Tahićanke“ u pokušaju da je uništi, vičući pri tom: „Ovo je zlo!“. Čini se da mnogi umetnici ostaju neshvaćeni i vekovima posle smrti, a da Pol Gogen prednjači u tome noseći za sobom i u sebi – slavno prokletstvo genija.
Autor: Sanja Nikolić – frenzyspark.com