Pol Gogen, “Noa Noa”

Pošto je 1887. proveo neko vreme na Martiniku, u nadi da će živeti kao divljak Pol Gogen (Paul Gauguin) tri godine kasnije odlazi na Tahiti ne bi li izučavao i slikao običaje i pejzaže koje je susretao na svom putovanju. “Noa Noa” je dnevnik koji je napisao po povratku u Pariz kao pokušaj da publici ponudi kontekst u kojem su nastali njegovi novi radovi. Nekoliko godina kasnije Gogen ponovo odlazi na Francusku Polineziju i tamo ostaje do svoje smrti na Markezima 1903. godine.

PONOVO ROĐEN

Već dosta dobro razumem jezik Maora, ubzo ću ga govoriti bez problema. Moje komšije, troje veoma blizu i još puno njih na raznim udaljenostima smatraju me jednim od njih. Neprekidno u kontaktu sa šljunkom, stopala su mi otvrdnula i navikla na tlo. Mom telu, skoro uvek nagom, sunce više ne škodi. Civizacija malo po malo ispada iz mene. Počinjem da razmišljam jednostavno, da osećam jako malo mržnje prema komšiji, čak i da ga volim. Sve radosti slobodnog života – životinjske i ljudske – su moje. Pobegao sam od svega veštačkog, konvencija, navika. Ulazim u istinu, u prirodu. Sigurnog u niz ovakvih dana, podjednako slobodnih i lepih, obuzima me mir. Normalno napredujem i više se ne preokupiram nepotrebnim sujetama. Imam i jednog prijatelja. On mi je prvi prišao i siguran sam da u njegovom dolasku nema elemenata ličnog interesa. Komšija mi je, veoma jednostavan i zgodan mladić. Moja šarene slike i rezbarije u drvetu raspalile su mu maštu, a iz mojih odgovora na njegova pitanja on uči. Ne prođe ni dan da ne dođe da me gleda kako slikam ili rezbarim… Čak i posle ovoliko vremena još uvek sa radošću osećam istinske i prave emocija u istinskoj i pravoj prirodi.

Uveče bi razgovarali dok se odmaram od radnog dana. Kao pravi mladi divljak pitao je puno o Evropi, pogotovo o ljubavnim temama, i više puta njegova pitanja su me posramila. Ali odgovori su mu bili još naiviniji od pitanja. Jednoga dana stavio sam mu svoj alat u ruke i dao mu parče drveta. Hteo sam da proba da rezbari. Zbunjen, prvo me je nemo pogledao, a onda mi je vratio drvo i alat, rekavši, sasvim prosto i iskreno, da nisam kao ostali, da mogu da radim stvari koje drugi ne mogu, da sam od koristi drugima. Stvarno mislim da je Totefa prvo ljusko biće na svetu koje je upotrebilo te reči za mene. Bio je to jezik divljaka ili deteta, pošto moraš biti jedno od to dvoje, zar ne, da pomisliš da umetnik može da bude jedno korisno ljudsko biće. Desilo se da mi je jednom prilikom trebalo palisandrovo drvo za rezbarenje. Tražio sam veliko, snažno deblo, i pitao sam Totefa za savet. “Moramo da odemo u planine”, rekao mi je. “Znam mesto na kome ima nekoliko lepih stabala. Ako hoćeš, ja ću te odvesti. Možemo oboriti drvo koje ti se sviđa i zajedno ga doneti ovamo.” Krenuli smo rano ujutro.

Staze na Tahitiju su veoma naporne za jednog evropljanina, i “odlazak u planine” čak i od meštanina iziskuje napor kojem se oni nerado izlažu bez potrebe. Između dve planine, dva visoka, strma zida od bazalta uz koje se nemoguće popeti, zinuo je procep u kojem se kovitla voda. Voda koja se sliva na proleće odvalila je deo stene od planine. Sliv se pretvorio u potok koji je udarao u stenu i još je više razvalio. Posle se potok pretvorio u bujicu koja ju je ponela i kotrljala dok nije završila u moru. Sa obe strane potoka, u koji su se često ulivali slapovi, nalazila se staza. Vodila je kroz gomilu raznog drveća – hlebno, čelično, bouraos, kokos, hibiskus, guava, ogromnu paprat. Ta luda vegetacija postajala sve divljija, zamršenija, gušća, sve dok, kako smo se uspinjali ka centru ostrva, nije postala gotovo neprohodna. Obojica smo krenuli goli, sa belim i plavim pareo oko struka i sekirama u ruci. Bezbroj puta smo prešli potok kao prečicu. Moj vodič kao da je pratio trag njuhom a ne očima, pošto je tlo bilo prekriveno fenomenalnom gomilom raznog bilja, lišća i cvetova koji su u potpunosti vladali prostorom. Apsolutnu tišinu je remetio samo žubor vode između stena. Žubor je bio tako monoton, tih i nežan da je delovao kao pratnja toj tišini.

I u toj šumi, u toj samoći i toj tišini bili smo nas dvojica, on – mlad momak, i ja, skoro star čovek duše lišene puno iluzija i tela umornog od neprestranog napora, na kome leži dugo i fatalno nasleđe poroka jednog moralno i fizički korumpiranog društva. Sa životinjskom gipkošću i gracioznom lakoćom jednog androginog bića, on je hodao nekoliko koraka isred mene. Izgledalo mi je kao da sam u njemu gledao inkarnaciju, podrhtavujuću i živu, tog prelepog biljnog sveta koji nas je okruživao. Iz njega u njemu, kroz njega se izdvojio i izlazio miris velike lepote. Da li je ispred mene stvarno hodalo pravo ljudsko biće? Da li je to bio moj prijatelj čija me je jednostavnost i kompleksnost privlačila? Ili je to bila sama šuma, živa šuma, bez pola ali i dalje primamljiva?

Među ljudima koji hodaju goli, kao i među životinjama, razlike između polova su manje primetne nego u našoj klimi. Zahvaljujući raznim pojasevima i korsetima uspeli smo da od žene napravimo veštačko biće. Ona je anomalija i sama priroda, u skladu sa zakonima nasledstva, pomaže nam u njenom komplikovanju i iscrpljivanju. Pažljivo je držimo u stanju nervne slabosti i mišićne inferiornosti, i samim tim što se trudimo da se ne zamara, oduzimamo joj mogućnost za razvoj. Tako, ugledom na bizarni ideal mršavosti kojeg se, začudjujuće, uporno držimo, naše žene nemaju više ništa zajedničko sa nama, i to, možda, neće proći bez velikih moralnih i društvenih posledica.

Na Tahitiju vetrovi iz šume i sa okeana ojačaju pluća, prošire ramena i kukove. Ni muškarci ni žene nisu zaštićeni od sunca i šljunka na obali. Oni zajedno obavljaju poslove podjednako živo ili podjednako lenjo. U ženama ima nešto muževno, a u muškarcima nešto ženstveno. Sličnost polova olakšava odnose među njima. To što su stalno goli ih je oslobodilo opasne preokupacije “misterijom”, i preteranog stresa koji se među civilizovanim ljudima zasniva na “veselim sudarima” i tajnim i sadističkim nijansama ljubavi. To je njihovim manirima dalo prirodnu nevinost, savršenu čistotu. Muškarac i žena su drugovi, prijatelji pre nego ljubavnici, koji zajedno žive gotovo neprestano, i u bolu i u zadovoljstvu, i čak i najmanja ideja poroka im je nepoznata.

Bubnjalo mi je u slepoočnicama i kolena su mi se tresla. Ali stigli smo do kraja staze. Ne bi li prešao potok, moj kompanjon se okrenuo i u tom trenutku sam mu video lice. Androgino biće je nestalo. Ispred mene je hodao pravi mladić. Oči su mu bile bistre kao voda. Na trenutak smo zastali. Osećao sam beskrajnu radost, radost duha više nego čula, kad sam uskočio u svežu vodu potoka. “Toë, toë”, hladna je, rekao je Totefa. “O, ne!” odgovorio sam. Taj uzvik mi je delovao prikladno za kraj unutrašnje bitke protiv korumpiranosti jedne čitave civilizacije koje se upravo završila. Bio je to kraj bitke duše koja je odabrala između istine i neistine. Probudio je glasni odjek u šumi. I rekao sam sebi da je priroda videla kako se mučim, čula me je i razumela, zato što je jasnim glasom odgovarala na moj pobedonosni klik da je spremna da me posle svega toga prihvati kao jedno od njene dece.

Nastavili smo put. Spremno i strastveno sam utonuo u divljinu, kao da sam se nadao da tako prodirem u samo srce prirode, moćne i majčinske, da bih se pomešao sa njenim živim elementima. Mirnog pogleda i pravilnog koraka moj kompanjon je išao dalje. On je bio je potpun bez ikakve sumnje, ja sam sam nosio teret zle savesti. Stigli smo na našu destinaciju. Strme planinske strane su se otvorile i iza guste šumske zavese ukazala se jedna dobro skrivena zaravan. Totefa je, naravno, znao za to mesto i doveo me je sa zadivljujućom sigurnošću. Desetak stabala palisandrovog drveta raširilo je svoje široke grane. Sekirom smo napali najlepše. Morali smo da žrtvujemo celo drvo da bih dobio granu koja mi odgovara za projekat. Udarao sam uzbuđen. Ruke su mi prokrvarile od divljeg besa, u intenzivnom uzbuđenjenju sa kojim sam ispunjavao ni sam ne znam koju već božansku brutalnost. Nisam udarao u drvo, nisam njega hteo da savladam. Ali i opet ću rado slušati zvuk sekire koja udara u sledeće drvo kada ovo već bude na zemlji.

I evo šta je moja sekira pokušavala da mi kaže kadencom svojih glasnih udara:

Poseci do korena šumu celu!

Uništi sve šume zla,

Čije seme su nekad posejali dahom smrti!

Uništi u sebi svu ljubav prema sebi!

Uništi i sruši svo zlo, jer na jesen sečemo rukom lotosov cvet.

Da, potpuno uništena, gotova, mrtva, od sada je stara civilizacija u meni. Bio sam ponovo rođen, ustvari, u meni je nastao jedan novi čovek, čistiji i jači. Ovaj surovi napad bio je krajnji oproštaj od cilizacije, od zla. Ovaj poslednji dokaz ogoljenih instikta koji snuju na dnu svih dekadentnih duša, samim kontrastom izvukao je iz zdrave jednostavnosti života koji sam već započeo jedno osećanje neopisive sreće. Iz iskušenja duše izrodilo se majstorstvo. Sa ushićenjem sam udisao čistu svetlost. Bio sam, zaista, novi čovek, od tada pravi divljak, pravi Maor.

Preveo Grgur Strujić/ Novi Polis