Bog baleta, kako su nazivali Vaclava Nižinskog, igrača koji je plesao kao da ima nevidljiva krila, i ovog leta se vraća na evropske scene – u tumačenju drugog među najvećima, slavnog Mihaila Barišnjikova.
Dve legende baleta spojila je postavka Roberta Boba Vilsona “Pismo čoveku”, treća saradnja kultnog režisera i baletske ikone – čiji je prethodni zajednički projekat, “Stara žena” po tekstu Danila Harmsa i uz učešće Barišnjikova i Vilijema Defoa, obišao svet praćen hvalospevima kritike.
Vilson i Barišnjikov ovog puta ujedinili su umetničke snage u kreiranju predstave zasnovane na poznatim dnevničkim zapisima Nižinskog koji je slovio za najslavljenijeg i najslavnijeg muškog plesača na Zapadu, gde je nastupao sa renomiranim Ruskim baletom Sergeja Đagiljeva. “Car vazduha” i “osmo svetsko čudo”, kako su Nižinskog sa oduševljenjem nazivali savremenici, ušao je u legendu nakon umetničke karijere od samo deset godina. Bog baleta izveo je svoj poslednji ples ne napunivši ni tridesetu, a naredne tri decenije proveo je lutajući od jedne do druge duševne bolnice.
O dnevniku Nižinskog, koji dokumentuje potonuće mladog čoveka u ludilo, pisanom tokom šest nedelja 1919, a prvi put publikovanom 1936, američki pisac Henri Miler je zapisao:
– To je ispovest toliko ogoljena, do te mere očajnička, da razbija sve kalupe. Suočava nas sa realnošću toliko surovo, da je to gotovo nepodnošljivo… Da nije završio u duševnoj bolnici, u Nižinskom bismo dobili pisca podjednako sjajnog kao što je bio plesač.
“Pismo čoveku” je pozorišno delo u kom Barišnjikov ponire u rastrojeni um velikog umetnika. Pokret, svetla, tekst, scena, muzika, kao i uvek u Vilsonovoj režiji, podjednako su bitni segmenti dela čija je praizvedba prošlog leta otvorila festival u Spoletu u Italiji, posle čega je igrano u Milanu. Od 12. do 15. maja ove godine Barišnjikov je kao Nižinski očarao publiku u madridskom Teatros del Canal, a odabrana publika imaće priliku da ga gleda i od 30. juna u Operi Monte Karla u Monaku.
Na početku Vilsonove postavke, vidimo Nižinskog u Budimpešti 1945, gde se on i supruga nalaze u izbeglištvu sa njenom porodicom. Poslednje su nedelje Drugog svetskog rata i bitka između nemačkih i ruskih vojnika besni na razorenim ulicama. Mentalno zdravlje plesača je urušeno u Švajcarskoj još po završetku Prvog svetskog rata…
Dnevnici su izuzetno svedočanstvo o borbi umetnika da ne potone u ludilo i da shvati šta se sa njim dešava. Kada je prestao da piše dnevnik, zatvorio se u sebe, kao u tamnicu u kojoj je proveo više od dve decenije. Ali četrdesetih, kada je ratna mašinerija počela da jenjava i da se gasi, delovalo je kao da se veliki umetnik vraća u život.
Vilson i Barišnjikov dočaravaju nam svet Nižinskog, iza njegove tišine i ćutanja. Za Nižinskog vreme stoji. On je sam sa svojim duhovima, posebno sa aveti Đagiljeva, impresarija koji je od njega stvorio najsjajniju baletsku zvezdu, slavljenu i slavnu kako po veličanstvenim skokovima kojima je prkosio gravitaciji, tako i po umeću vrhunske karakterizacije, ali i po plesu na vrhovima prstiju, veštini retkoj kod baletskih igrača.
Njegove nastupe pratilo je ushićenje publike, ali i skandali, budući da je neobuzdani erotizam kojim je zračio sa scene (dok se iz neuglednog mladića plešući transformisao u lepotana) vređao ukus konzervativnih gledalaca.
Na sceni neprikosnoven, u privatnom životu nije bio kadar da se o sebi stara, te se oslanjao na moćne zaštitnike. Iz snažnog zagraljaja Đagiljeva, koji ga je i štitio i gušio, Nižinski je pobegao s mađarskom groficom Romolom Pulskom, ali mu je novi život umesto slobode doneo – ludilo.
Penzionisao se u svojoj dvadeset devetoj godini, usled nervnog sloma i sa dijagnozom šizofrenije. Poslednji put je nastupao u javnosti pred kraj Drugog svetskog rata, zadivivši grupu ruskih vojnika složenim plesnim veštinama. Nižinski je umro u Londonu, 8. aprila 1950. godine.
DOSTOJAN NASLEDNIK
Možda i jedini koji može dostojno da odigra slavnog prethodnika, Mihail Barišnjikov, verovatno je najuticajniji baletan današnjice i jedan od najvećih svih vremena. Barišnjikov je odigrao ključnu ulogu u tome da balet postane deo popularne kulture u sedmoj, i početkom osme decenije proteklog veka, te je decenijama predstavljao svojevrsni “zaštitni znak”, najprepoznatljivije lice baletske umetnosti.
Izvor: Novosti