Drugi veliki stil koji se pojavio u XX-om veku, uglavnom pod vođstvom Pabla Pikasa i Žorža Braka, bio je kubizam. Ma koliko bio analiza umetničkih tradicija i mogućnosti kao pristupa stvaranju umetnosti, kubizam je podstakao nove načine razmišljanja o izgledu, čak i o svrsi umetnosti. Put ka kubizmu, međutim, bio je dug, a započeo je tek pošto su oba umetnika potpuno upili pouke koje su nudili postimpresionizam i fovizam. Pikaso je prvi pomerio granice apstrakcije koje su poštovali Sezan, Deren i Matis.
Pablo Pikaso (1881-1973) rođen je u španskom gradu Malagi, na mediteranskoj obali gde je, pod vođstvom oca, koji je bio slikar, započeo svoj umetnički rad. S petnaest godina preselio se u Barselonu u kojoj je nastavio školovanje na Escuela de Bellas Artes. Ubrzo je postao važna ličnost likovne scene Barselone. U to vreme radio je u simbolističkom stilu. Posle otprilike četiri godine kolebanja između Barselone i Pariza, i očajničkog, bednog životarenja, trajno se nastanio u Parizu uselivši se u trošnu zgradu nazvanu „bateau-lavoir“ (ploveća perionica) na boemskom Monmartru, brežuljku iznad grada. Monmartr je bio središte osiromašene kulturne avangarde i Pikaso je ubrzo postao deo kruga kojem su pripadali i pisci Maks Žakob (1876-1944) i Gijom Apoliner (1880-1918). Godine 1907. Pikaso je šokirao čak i svoje najbliže prijatelje kada je u svom ateljeu otkrio Gospođice iz Avinjona (Les Demoiselles d’Avignon). Stil te slike izrazito se razlikovao od Pikasovih pređašnjih radova. Njegovim savremenicima činilo se kao da se ta velika zastrašujuća slika pojavila niotkuda.
Pablo Pikaso. Gospođice iz Avinjona. 1907. Ulje na platnu 2.44 m x 2.34 m. Muzej moderne umetnosti, Njujork
Naravno, slika nije izronila iz estetskog vakuuma. Među Pikasovim izvorima bile su velike francuske istorijske slike iz XVII i XVIII veka. Platno koje je izabrao za ovaj rad bilo je nekarakteristično veliko, u skladu s dimenzijama slike namenjene tradicionalnom salonu. Drugi uticaj bio je delo Anrija Matisa, s kojim je Pikasao održavao prijateljsko suparništvo sve do smrti starijeg umetnika 1954. godine. Gospođice su bile odgovor na prostornu ambivalentnost Matisove Radosti življenja koju je Pikaso pokušao da zaseni. Ti izvori nisu odmah bili očigledni posetiocima Pikasovog ateljea, a Gospođice su u početku izazvale ogorčenje Matisa i svih ostalih. Ali čim su bile shvaćene, postale su inspiracija nebrojenim umetnicima.
Naslov slike odnosi se na četvrt „crvenih svetiljki“ u Barseloni. Rane studije prikazuju mornara u bordelu kako sedi za stolom s tanjirom voća, okružen prostitutkama. Mornar je sada nestao, ali tema ostaje jer mi, posmatrači, sedimo na mestu mornara za stolom, ispred voća, drevnog simbola požude. Iza zastora bordela izlazi i zuri ravno u nas pet najdivljijih, najizazovnijih ikad naslikanih aktova. Dakle, delo je tematski započeto kao tipična simbolistička slika o muškoj požudi i kastrativnim ženama. Od svog početka, Gospođice su predstavljale nastavak teme femme fatale koja je preovladavala u umetnosti i književnosti krajem XIX veka. Slika takođe govori o Pikasovoj ličnoj ambivalenciji prema ženama i njegovom dubokom strahu od polnih bolesti.
Umesto da se osloni na konvencionalne oblike slikarske naracije da bi ispričao svoju priču, Pikaso je pustio da apstraktne osobine medija govore za njega. Formalna svojstva slika su zastrašujuća i nasilna. Prostor je zbrkan i neskladan, gotovo nečitak. Cela slika je sastavljena od delova nalik na ogromne krhotine stakla koje se preklapaju na nerazumljiv način. Umesto da izmiču, oni lebde na površini slike sudarajući se jedan s drugim. Neki delovi su osenčeni, kao dojka u obliku dijamanta koja pripada bludnici što razdvaja zastor na desnoj strani, ali Pikaso je izokrenuo senčenje i njim se poslužio da odvoji dojku od tela. Još je nerazumljivija figura ispod ove, sedi okrenuta leđima, ali istovremeno gleda u nas. Sto s voćem nagnut je pod takvim uglom da bi šokirao čak i Sezana koji je pružio najneposredniji uzor za ovu distorziju prostora i čija je velika retrospektiva održana 1907. u Parizu. Preteći uperena lubenica uspostavlja rezak ton slike i nimalo suptilnom faličkom erekcijom najavljuje seksualnu temu.
Upotreba protivrečnih stilova na jednoj slici takođe uznemirava. Tri akta na levoj strani, s bademastim očima i oštrim crtama lica, nadahnuta su drevnim iberskim skulpturama koje je Pikaso skupljao. Ali zastrašujuća lica na desnoj strani sasvim su drugačija. U tom trenutku stvaranja slike – bar tako kaže priča – prijatelji fovisti odveli su Pikasa u Muzej etnografske umetnosti na Trokaderu, gde je video afričke maske koje su mu bile izvor za duge ulubljene noseve, ožiljke na licu i asimetrične oči. Priča se čini prilično logičnom. Znamo da su Matis i Daren već skupljali afričku umetnost i da su se Pikaso i Matis poznavali od 1905. godine. Direktni izvori za Pikasove pozajmice mogu se naći u afričkoj skulpturi, a apstraktnost i „varvarizam“ maski svakako su odgovarali umetnikovoj senzibilnosti.
Pikaso je u to vreme odlučno poricao uticaj art negre, kako se tada nazivala afrička umetnost iako će ubrzo početi da je sakuplja. I zaista, istoričari umetnosti su otkrili da je na početku XX veka njegov izvor najverovatnije bila njegova sopstvena mašta. Žvrljotine koje prethode njegovom interesovanju za afričku umetnost pojavljuju se u njegovom bloku za skiciranje. Na primer, guste linije su bile oznake za senku. Glava gospođice koja čuči zapravo je rezultat duhovne transformacije ženskog torza u lice (vizuelna dvosmislenost često se pojavljuje u Pikasovom delu). Ali s obzirom na prijateljstvo s fovistima, teško je zamisliti da Pikaso nije čuo za Muzej Trokadero i da ga nije posetio pre nego što je završio sliku.
Bez obzira na Pikasove izvore, ne može se zanemariti njegova volja da nadahnuće traži na svim stranama, od priprostih izvora svojih karikatura preko afričkih maski (u ono vreme smatranih artefektima, a ne umetnošću), do klasične grčke skulpture od koje potiče tradicija monumentalnog akta, koji je Matis predstavio toliko drugačije u Radosti življenja. Ali, najvažniji aspekt slike Gospođice jeste najava nove slobode u slikarstvu: naime, sada su se linija, prostor, boja, masa i praznina oslobodile od svoje predstavljačke uloge i osamostalile. Ta slika je položila temelje za analitički kubizam.
Izvor: tragomzvezda