Portret egzistencijalnog straha Edvarda Munka je druga najpoznatija slika u istoriji umetnosti – ali zašto? Kritičar „Dejli Telegrafa“, Alister Souk, govori o njegovoj priči.
Ispod uzavrelog neba, zapaljenog žutom, narandžastom i crvenom bojom, androgena figura stoji na mostu. Noseći vijugav plavi kaput, koji deluje kao da se uliva u bujicu morskoplave, indigo i teget boje iza njega, on drži dve izdužene ruke sa obe strane svoje ćelave glave nalik na lobanju.
Njegove oči se šire u šoku, on ispušta jeziv krik. Uprkos udaljenim tragovima normalnosti – dve figure na mostu, brod na fjordu – sve je ispunjeno osećanjem iskonskog, nadmoćnog užasa.
Ovo je, naravno, Krik, delo norveškog umetnika Edvarda Munka – druga najpoznatija slika u istoriji umetnosti, nakon Leonardove Mona Lize. Ili, da budem precizniji, ovo je jedna od četiri verzije Vriska koje je Munk stvorio za života. Najranija naslikana verzija, iz 1893, je u Nacionalnoj galeriji Osla. Na drugom mestu u gradu, Munkov muzej poseduje ostale naslikane verzije iz 1910, kao i izložene slike u pastelu iz 1893.
Ali, verzija koju ja opisujem, pastel na kartonu iz 1895, još uvek u svom originalnom ramu, jedina je od četiri koja ostaje u privatnim rukama. U 2012. godini je na kratko postavila rekord za najskuplje umetničko delo koje je ikada prodato na aukciji, kada je, nakon 12 minuta nadmetanja skoro dostigla vrednost od 120 miliona dolara (70 miliona evra) u Sotbiju u Njujorku. Kupac je bio američki finansijer Leon Blek, koji je sada pozajmio delo za novu izložbu Munk i Ekspresionizam u Novoj galeriji u Njujorku.
„Najskuplja verzija je ulje na platnu u Nacionalnoj galeriji u Oslu“, kaže Džil Lojd, istoričarka umetnosti koja je realizovala izložbu. „Ali pastelna verzija je izuzetna, zato što su boje tako žive, tako sveže, kao da je stvorena juče. Po mom mišljenju, to je najintenzivnija verzija zato što je pastel tako slobodno sredstvo – možete da vidite kako Munk prepravlja linije i menja konture. Ima, dakle, tu neverovatno živahnu površinu punu naboja, što zapravo ne možete na isti način da vidite kod ulja na platnu“.
Egzistencijalni strah
Izložba u Novoj galeriji istražuje odnos između Munka, koji je rođen 1863. godine kao drugo od petoro dece i čiji je otac bio siromašni vojni lekar, i avangardnog ekspresionističkog umetničkog pokreta koji se pojavio u Nemačkoj i Austriji na početku 20. veka. Iako se izložba koncentriše na kasnije faze umetnikove karijere (Munk je preminuo 1944. godine), i dalje nalazi prostora za Vrisak iz 1895, koje je on stvorio tri godine nakon dolaska u Berlin, gde je brzo stekao zloglasno ime.
Upravo je u Nemačkoj, tokom nekoliko kreativno grozničavih godina, dok se družio sa umetnicima i piscima istog mišljenja, kao što je njegov bliski prijatelj August Stindberg, u baru koji se zove Crno Prase, Munk stvorio većinu slika koje predstavljaju njegova najpoznatija dela, uključujući Vampira i Madonu. Predviđene su za njegov epski, polu-autobiografski ciklus Friz života, koje je pretvorilo njegove blistave emocije u vezi sa ljubavlju, seksualnošću i smrću u univerzalne simbole. Originalna verzija Krika iz 1893. je predstavljala jedan od 22 elementa iz tog ciklusa.
Munk je 1892. naslikao preteču Krika, nazvanu Očaj. Kompozicija – krvavo nebo, most sa tri figure, plavo-zeleno jezero i pejzaž – je upadljivo slična, ali stil, iako je bio relativno radikalan za to vreme, nije uvredio tradiciju kao Krik. Kasnija slika je bila Munkov proboj, kada je svirep egzistencijalni strah razbio ranije raspoloženje uglađene melanholije.
Zapis iz Munkovog dnevnika, koji datira iz 22. januara 1892. beleži inspiraciju za Krik: „Šetao sam duž puta sa dva prijatelja. Sunce je zalazilo, osetio sam nalet melanholije, nebo se iznenada pretvorilo u krvavo crvenu boju. Zastao sam, oslanjajući se na ogradu, mrtav umoran – dok je plamteće nebo visilo iznad plavo-crnog fjorda i grada kao krv i mač. Moji prijatelji su produžili dalje, a ja sam ostao tamo drhteći od nemira – i osetio sam beskrajan krik kako prolazi prirodom“.
Figura u Kriku je, onda, mogla da bude vrsta autoportreta umetnika, čija je starija sestra, Sofija, preminula kada je imao 13 godina. Istoričari umetnosti su, takođe, sugerisali drugo poreklo za to – persijska mumija koju je Munk video na Svetskom sajmu u Parizu 1889. godine.
U Novoj galeriji, Krik je poslednje delo koje posetioci susretnu na izložbi, zato što, kako Lojd kaže „sve u vezi sa njim je suština ekspresionizma“.
Svi mi vrištimo
Iz umetničko-istorijske perspektive, Lojd je, naravno, u pravu. U sklopu izložbe, taman drvorez nemačkog umetnika Eriha Hekela iz 1917. godine jasno pokazuje dug ekspresionista prema Munku: Hekelov svoju kompoziciju, gde se čovek drži za slepoočnice dok stoji u zabranjenoj pustoši koja se čini da eksplodira u krhotine svetlosti, očigledno duguje Munkovoj crno-beloj litografiji Krika iz 1895. godine. Na početku 20. veka je taj otisak bio najrasprostanjenija verzija Munkove slike.
Ipak, nisu samo ekspresionisti bili pod Munkovim uticajem. Krik je bio prethodnik slike papa koji urlaju Francisa Bejkona. Godine 1984. Endi Vorhol je napravio seriju sitoštampe koja preobražava Krik svetlim, jakim bojama.
Krik je takođe i omiljena „istorijska“ slika Trejsi Emin: ona je čak, 1998. godine, napravila film u kojem je posetila norveški fjord i vikala čitav minut dok se kamera zadržala na vodi. Harizmatična srpska umetnica performansa, Marina Abramović, ubedila je stanovnike Osla da u čast Munka vrište u javnosti. Eho jezera, zlokobna slika britanskog umetnika Pitera Dojga predstavlja avetinjskog policajca kako se hvata za glavu kao u Munkovom Kriku.
Verovatno, ipak, najzapanjujuća stvar u vezi sa Krikom nije njegov uticaj na kasniju umetnost, već to kako je nadmašio istoriju umetnosti da bi postao kamen popularne kulture. Krik je bio potkradan, karikiran i ismevan toliko često da je sada, sam po sebi, daleko poznatiji od svog stvaraoca.
Ljudi koji nikada nisu čili za Munka ipak prepoznaju Krik, zahvaljujući bezbrojnim referencama koje su stvorene zbog njega, od Simpsonovih do licence Vesa Krejvena za horor film Vrisak, sa maskom duha koju nose ubice, inspirisanu Munkovom slikom. Krađe različitih verzija Krika iz muzeja u Oslu – ona iz 1994. godine i sledeća deceniju kasnije – samo povećavaju zloglasnost slike.
Nekim delom, kaže Lojd, sveprisutnost Krika je rezultat činjenice da „ju je lako pretvoriti u karikaturu – što nije slučaj sa mnogim slikama. Kao slika, ona se svodi na suštinu, i kada je jednom vidite, nećete je zaboraviti: veoma je lako razumeti je kao vizuelnu ideju. I, naravno, do sada je bila svuda: na tašnama, posterima, šoljama, Bog zna na čemu.“
U isto vreme, ipak je teško u potpunosti objasniti njenu opštu privlačnost. Za Lojda, ona je kao slika bila uspešna zato što je izražavala važnu promenu koja se dogodila unutar zapadne kulture tokom prelaska u 20. vek. „Krik je jedna od onih slika koje sažimaju prekretnicu u istoriji“, objašnjava ona. „Ona predstavlja čoveka oslobođenog od svih sigurnosti koje su ga do tog trenutka tešile u 19. veku: sada ne postoji Bog, tradicija, navike ili običaji – samo siromašan čovek u trenutku egzistencijalne krize, koji se suočava sa svetom koji ne razume i sa kojim može da se poveže jedino u osećanju panike“.
Ona dodaje: „To možda zvuči dosta negativno, ali to je sadašnje stanje. To je ono što modernog čoveka izdvaja iz istorije pozne renesanse do tog trenutka: taj osećaj da smo izgubili sva utočišta koja nas povezuju sa svetom“.
Izvor: BBC
Prevela: Sara Mandić, iserbia