Vreme u kome živi ne samo naša generacija već i onih nekoliko generacija unazad karakteristično je po masovnosti svih fenomena i gubljenju kvaliteta iz njih. U krizi je, pored drugih stvari, i ukus. Mit o ravnopravnosti ukusa serviran je da bi podržali svoju pokolebanu taštinu oni koji nemaju čime da je uistinu hrane; no, kao što rekoše, u masi je toplo, ali smrdi.
Nije, možda, ni najzahvalnije razmišljati o srozavanju kvaliteta, ne samo umetnosti već i svakodnevnog života, oličenom u iščezavanju stila iz svega što se preko dana, na svakom koraku, čini. Potpuni integritet čoveka ostvaruje se nužno i u njegovom razvijanju estetskog čula. Krenemo li od toga, od tog drastično uništenog osećaja za lepotu, možemo naprečac doneti zaključak i o čoveku našeg doba.
Nauka, takva kakva je i želeći sve da sistematiše, došla je do razlikovanja tri vrste ukusa: konformističkog, tradicionalnog i avangardnog. (Podela koja vodi poreklo iz kategorija nastalih u vreme kada se o ovakvoj podeli nije moglo ni slutiti, tj. iz Kantovih određenja prijatnog, lepog i uzvišenog.)
Kantovo prijatno je naše zabavno, glavna kategorija masovne, konformističke umetnosti i njoj naklonjenog ukusa. Dela ove umetnosti su bezazlena i laka kao papirne konfete na dečijim žurkama. Radio, televizija i površnost i nekoncentrisanost korisnika interneta oduzeli su činu konzumiranja umenosti svaku ritualnost, učinivši je sveprisutnom, ali lažnom. Bilo da je on u oku savremenog posmatrača ili u objektivnoj stvarnosti koja ga okružuje, ogroman deo naše realnosti je carevina kiča.
A kič je pravo dete kvazidemokratskog duha kao nešto svakom pristupačno, razumljivo i prihvatljivo. On nas ne vređa svojom nerazumljivošću i stvara iluziju da se u umetnosti može pasivno uživati, ne tražeći od nas da pokušamo da sebe prevaziđemo, da sagledamo svoje stanje i učinimo naporan iskorak ka uzvišenom. Stoga je jasno da je kič neki oblik hedonizma, udružen sa sentimentalnošću i lažnom estetičnošću. U kiču nema ničeg plemenitog, a kako bi i bilo kada on podrazumeva saživljavanje u masu, u kolektivni zanos predavanju stvarima, njihovom sjaju, površini i banalnom izražavanju već poznatih istina i bljutavih emocija. Umesto uzvišenog i lepog, kič ukus preferira prijatno, zabavno i drečavo.
Kako istraživanja pokazuju, neko ko završi samo osnovnu školu teško da će uopšte posedovati ikakve knjige. Većina obrazovanog srednjeg staleža, pak, pokloniće se masovnoj kulturi, dok će se oni visokoobrazovani (podela koja nema veze sa stepenom zvaničnog obrazovanja) iznijansirati u dve kategorije: intelektualce i intelektualnu elitu. I za jedne i za druge karakteristično je odbacivanje kiča, s tim što su prvi zagledani u prošlost, a drugi u budućnost.
Intelektualac našeg vremena je čovek tradicionalističkog ukusa koji odgovara kategoriji lepog. On još uvek traži ona dela koja na dostojan način vrše umetničko odražavanje stvarnosti oličeno ponajbolje u delima realizma. Tradicionalni ukus odbacuje napadnost i klišeiziranost kiča okrećići se unazad, ka delima prošlosti, iz vremena većeg dostojanstva čoveka. Ovakav stav nikada ništa ne želi da promeni – on jeste čežnja za boljim vremenima iz prošlosti i kao takav predstavlja samo pasivan otpor. Inteligencija, po nekima, kroz tradicionalni ukus odražava svoju političku lojalnost, održavanjem statusa quo. Prema Adornu i drugim filozofima kulture, održavanje statusa quo je kraj dijalektike. Savremena kultura zabave i bekstva od savremenosti kroz tradicionalistički ukus neguje prosečnost i neautentičnu egzistenciju. Mit zabave zauzeo je mesto svih društvenih i religijskih mitova
A šta je sa modernom umetnošću i avangardnim ukusom. Dok osnovu klasične umetnosti čini „lepo“, moderna umetnost je predana „ružnom“. Ono se ogleda u osećaju neprijatnosti koji dela moderne izazivaju, a koji odgovara avangardnom ukusu. Svojim „nelepim“ predstavljanjem dela moderne umetnosti izazivaju dosadu, gađenje, strah i užas nasuprot harmoničnim raspoloženjima tradicionalne, lepe umetnosti. Ona odgovara Kantovoj kategoriji uzvišenog, koje nije prijatno baš zato što nas provocira da prevaziđemo sebe (podvig koji se čini jedino sa velikim, neudobnim naporom). Ovakvim delovanjem, moderna umetnost samom svojom neprijatnošću vraća mase nazad kiču.
Posmatrano iz ugla avangardnog ukusa razlika između tradicionalnog i masovnog ukusa je jedino u stepenu, ali ne i u kvalitetu. Težeći lepom, tradicionalni ukus je samo na par koraka od utapanja u kič, što se nužno i dešava kada dela tradicionalne umetnosti počnu da se konzumiraja preko savremenih tehnologija reprodukcije i mas-medija.
Ali, šta to smrdi sa avangardom?
Pre svega, snobovi, da ne tražimo adekvatnije savremene termine. To je jedan sloj avangardne publike, ne tako mali, koji bez pravog kritičkog suda prihvata i promoviše sve što je novo i „revolucionarno“ i uto više nešto diže na pijedestal ukoliko je to nerazumljivije. Ovakva kvazi-publika opasna je po samu umetnost. To su oni ljudi koji se sreću na svim urbanim umetničkim dešavanjima i umesto da promišljaju ono što se dešava, komentarišu kako su se proveli na prethodnom. Odevaju se neobično, u retro stilu, trude se da se tako i izražaju i da se po svemu ističu i u suštini su pozitivna pojava kada je razvoj avangarde u pitanju – oni stvaraju utisak da se nešto dešava. Ipak, čini se kao da je takvoj publici bitnije da se probiju kroz kapije prosečnosti nego da uistinu išta shvate i doprinesu.
Bitnija opasnost koja se tiče avangardne umetnosti jeste u tome što je ona hermetična, nepristupačna široj publici i kao da je stvorena za zatvorene krugove stvaralaca i kritičara. Setimo se da je Eliot isticao kako moderni pesnici moraju da budu „teški“. Jonesko je išao čak i dotle da tvrdi kako pozorište ne treba da brine o gledaocu i da može lako zamisliti pozorište budućnosti koje neće potrebovati ikakvu publiku.
Paradoks je, napokon, u tome što je osnova moderne umetnosti u „ideji“ i težnji da promeni stanje stvari kroz izazivanje negativnih emocija. Ona, dakle, ima pred sobom cilji angažovanja širokih masa, a do tih masa samom svojom formom ne samo da ne dopire već ih odbija i vraća u naručje kiča. Odbrambeni mehanizam prosečnog čoveka nagoni ga ka stvarima koje mu pružaju osećaj prijatnosti. On ne prihvata umetnost koja ga podseća na užase stvarnog stanja stvari već traži onu umetnost koja će mu pružiti zaborav kroz zabavu i lepotu.
Tako, oni koji stvaraju avangardnu umetnost, proizvode dela koja treba da komuniciraju sa publikom, a ispostavlja se da su oni svoja jedina publika. Dok mase okreću glavu od neprijatnosti i traže odušak u zabavi, intelektualna elita ostaje zatvorena u svom hermetičnom krugu, sama uživajući u porukama koje su joj odavno poznate.
Izvor: jednostavnosasvim