Počevši od 1902. godine, Klimt je napravio seriju slika usredsređenih na „poljubac“, a najpoznatija verzija potiče iz razdoblja od 1907. do 1909.
Fascinacija organskim uzorcima i psihološkim značenjima koje bi oni mogli da izražavaju takođe prožima rad Gustava Klimta (1862-1918), čija se karijera razvijala prvenstveno u Beču. Počevši od 1902. godine, Klimt je napravio seriju slika usredsređenih na „poljubac“, a najpoznatija verzija potiče iz razdoblja od 1907. do 1909. Iako odražava Klimtov privatni život (žena je njegova ljubavnica), tema je inspirisana simbolizmom i direktno se odnosi na jednu Munkovu sliku istog naslova iz 1897. godine. (S druge strane obe slike su inspirisane Rodenovim Poljupcem.) Munkova slika predstavlja par u slično sjedinjenom obliku, ali oni su jednostavna, tamna masa, s licima ljubavnika koja se zastrašujuće stapaju kao da proždiru jedno drugo.
Gustav Klimt, The Kiss, Österreichische Galerie Belvedere, Wien
Klimtova verzija teme sa svojom bogatom površinom prikazuje anonimnog, strasnog muškarca koji gubi svoj identitet namamljen ljubavnim zanosom i zaokupljen zavodljivom, ali ravnodušnom femme fatale, koja kao da će ga upravo povući preko ruba u ponor ispod njih. Femme fatale – seksualno privlačna ali opasna žena – postala je uobičajena tema avangarde i popularne umetnosti, delom i zbog uspona „nove žene“. Prividno inspirisan božanskim svetlucanjem vizantijskih mozaika koje je proučavao u Raveni, Klimt je zaogrnuo svoje figure u bogate, zlatnim listićima ukrašene ogrtače i uokvirio ih oreolom bleštave svetlosti. U njegovim složenim uzorcima i promenjivim površinama Klimt nagoveštava nestabilnost svojstvenu individualnoj subjektivnosti i društvenim odnosima. Likovi su smešteni na planinski tepih od divljeg cveća i lebde u svetu iz mašte, a slika istovremeno ukazuje na lepotu i duhovni zov strasti i njenu prolaznu prirodu i bolne posledice. Poljubac ima naglašenu dekorativnu komponentu koja je najočiglednija u egzotičnim ogrtačima koje nose ljubavnici. Klimt je 1897. bio jedan od 22 osnivača i prvi predsednik Bečke secesije, avangardne umetničke organizacije. Ona je bila deo slabo povezanog međunarodnog secesijskog pokreta koji je osnovan u Minhenu 1892. i koji se proširio na Berlin iste godine. Ne samo što je Bečka secesija osigurala alternativu konzervativnoj akademiji nego su i njeni ciljevi uključivali izlaganje primenjene umetnosti i razbijanje hijerarhije umetnosti koja je slikarstvo i skulpturu postavljala na vrh, a dekorativne umetnosti u zanatske, niže redove.