Celokupno delo Ežena Delakroa sadrži u sebi začetke novih otkrića koja će pojedini umetnici kasnije iskoristiti. On je prvi primenio divizionizam tonova koji su potom impresionisti doveli do krajnjih granica mogućnosti.
Ežen Delakroa rođen je 1798. u Parizu u staroj otmenoj francuskoj porodici. Otac njegov, Šarl Delakroa, bio je u to vreme vršioc dužnosti ministra inostranih poslova mlade Francuske republike, a kasnije dobija zvanje amabasadora u Holandiji.
Ovo otmeno poreklo je podjednako sudbonosno za slikara, za koga kažu da je „njegova ličnost udarila pečat čitavom stoleću“. Mladi Ežen završava kraljevski licej i prvobitna mu je želja da postane muzičar, jer odlično svira violinu. Njegov ujak ga, međutim, već sa petnaest godina šalje u slikarski atelje velikog Pjera Gerena.
Kada je navršio dvadeset četiri godine, Delakroa izlaže jednu od svojih prvih slika: Dante i Vergilije u paklu a koja već poseduje odlike pravog majstora. Te godine u Salonu je izložena i slika Pokolj na Hiosu, koja je naišla na otpor među slikarima klasicističke škole. Žan Ogist Dominik Engr će sliku nazvati običnom mazarijom i pokoljem slikarstva. Nasuprot ovom mišljenju, mladi slikari su bili oduševljeni, jasno uvidevši da ona predstavlja jednu novu vrednost.
U Salonu 1827, izložio je Sardanapalovu smrt i Marino Falijero. Delakroa je čarobnjak boje. Čudesan, dubok, tajanstven, senzibilan. Godine 1830. slika jedno od svojih najslavnijih platna. To je slika Sloboda predvodi narod, inspirisana događajima julske revolucije 1830. Sumorna, a ipak divna, zračna ali smirena, ova impresija koja se zauvek nastanjuje u vašem sećanju, dokazuje pravog, savršenog koloristu. Slika je u mnoštvu detalja, naročito realistički pogođenim likovima, izvanredno nadahnuto pokazivala atmosferu tih burnih i tragičnih dana.
U januaru 1832. kucnuo je veliki čas slikara Ežena Delakroa. Poštanskim kolima odlazi u Tulon, a tamo se ukrcava na palubu broda koja plovi za Tanger. Već nekoliko dana posle svog prispeća na tle užarene Afrike, Delakroa, skoro podjednako talentovan i kao pisac i umetnički kritičar, zapisuje u svoj dnevnik:“ Prispeli smo među čudesan narod, a paša, komandant grada, primio nas je na čelu svojih ratnika. Ovdašnje Jevrejke su predivne. Bojim se da će biti jako teško mimoići nezadrživu potrebu da ih slikam. One su pravi biseri Edenovog vrta“. Time slikar počinje svoje umetničko otkrivanje Afrike.
– Dozvolite mi da vaše prekrasne žene naslikam u njihovim vlastitim odajama – moli Delakroa jednog od alžirskih velikaša.
– Pod uslovom da one budu odevene i pod feredžom!
– Odevene, ali bez velova – odgovara mu Delakroa. Mi slikari ionako naziremo sve što se krije iza velova.
Prosto je neverovatno, ali slikar dobija odobrenje i tako nastaje čuvena slika Alžirke u njihovim odajama. Raskošna i čulna, slika ima u sebi opojnu snagu afričkih priča. Ona odvodi u san, u ludilo. Slike: Marokanka, Jevrejska svadba i mnoštvo drugih izazivaju divljenje.
– Cela vam Francuska zavidi zbog vaših modela – kaže mu prijatelj Šarl Bodler.
– To nisu modeli, već divlja, izvorna lepota Afrike – odgovara mu Delakroa.
Ežen Delakroa je jedan od najreprezentativnijih slikara XIX veka, kome impresionisti mogu da zahvale za najjače impulse, spada među one malobrojne slikare koji sa svojim modelima nisu održavali intimne odnose. Doduše, u istorijama umetnosti pominju se dve žene – neka madam Dalton i Delakroina sestričina madam Deforže, kao slikareve prijateljice. Istini za volju, on je obe u više navrata slikao, ali većina njegovih modela ne mogu da se identifikuju, jer ih je Delakroa skupljao, tako reći sa ulice. Niko nije u stanju da kaže koje su mu žene pozirale kao modeli za slike tamo omamljujuće čulnosti kao što su, na primer, Spavajuća odaliska ili Orfej i Euridika.
Celokupno delo Ežena Delakroa sadrži u sebi začetke novih otkrića koja će pojedini umetnici kasnije iskoristiti. On je prvi primenio divizionizam tonova koji su potom impresionisti doveli do krajnjih granica mogućnosti. Ežen Delakroa zauzima u umetnosti XIX veka centralno mesto i zrači na sve strane; on vlada u svim oblastima; on ide tako reći u susret Kamiju Korou, slikarima Barbizonske škole Ravijeu i Dobinjiju, on gleda ka impresionizmu.
„Francuski Rubens“ svojim grandioznim delom otvorio je nove, neslućene mogućnosti u oblasti slikarstva. Div i romantik u najboljem smislu te reči, zanesen čežnjama, opijen snovima i mislima išao je ispred svoga vremena. On je najsugestivniji od svih slikara, onaj čija dela, navode na razmišljanje i najviše prizivaju uspomenu na osećanja i već poznate poetske misli za koje se smatralo da su zauvek utonuli u noć zaborava.
Ežen Delakroa umro je 13. avgusta 1863. u Parizu. Tog kasnog popodneva nad Parizom bila je takva mukla tišina kao u onim afričkim zabitim selima koja je slikar tako žarko voleo.
Tvorac grada/Impulsportal