Za razliku od Srbije, gde reč „cirkus“ već odavno asocira isključivo na domaću političku scenu, a poslednji preostali pravi cirkus je pred gašenjem, u svetu je razvijen umetnički i poslovni koncept, koji uz tehnološku podršku pretvara cirkuske predstave u multimedijalno „čarobnjaštvo“ i obezbeđuje stotine milona dolara godišnjih prihoda. Osim što u svoje redove privlači neka od najčuvenijih imena šou-biznisa, moderni cirkus postaje sve zahtevniji u odabiru kadrova, koji se školuju u prestižnim školama i na fakultetima.
Marija Dukić
Kada je kanadski Cirque du Soleil nastupao u Beogradu, održao je pet predstava u prepunoj Kombank areni, na bini teškoj 36 tona. Po čemu se ovaj cirkuski nastup razlikovao od onoga što smo svi, bar jednom u detinjstvu, imali priliku da gledamo pod šarenom šatrom?
Cirque du Soleil je jedan od najvećih i najpoznatijih savremenih cirkusa na svetu. Osnovan je u Kvebeku 1980. da bi posle samo tri godine zapao u finansijske teškoće, koje je prebrodio zahvaljujući grantu Kandskog saveta za umetnost i podršci stručnjaka u promeni koncepta svojih predstava. Osmišljen je specifičan tip nastupa, sa izraženim umetničkim elementima i bez korišćenja životinja, oko kojih se već godinama vode sporovi između boraca za njihovu zaštitu i uprava cirkusa. Danas za Cirque du Soleil radi oko 4.000 ljudi iz 40 zemalja, do sada je predstave videlo više od 90 miliona gledalaca, a njegovi godišnji prihodi premašuju 810 miliona dolara.
Iako je našoj publici možda najpoznatiji, ovaj cirkus nije jedini koji privlači milione posetilaca. Savremeni cirkusi nastali su u drugoj polovini 20. veka i odlikuje ih retko korišćenje životinja u predstavama, a daleko naglašenija uloga cirkuskih izvođača. U njihovim nastupima veoma su zastupljene priče o pojedincima, određenim društvenim temama ili dešavanjima, a velika pažnja posvećuje se estetici kroz upotrebu modernog osvetljenja, originalne muzike i specijalno kreiranih kostima.
Specifičnost savremenih cirkusa je i u tome što tradicionalne cirkuske izvedbe akrobata, žonglera ili umetnika na trapezu kombinuju sa pozorišnim tehnikama, kako bi publici lakše preneli određenu poruku, klovnovi više nemaju dominantnu ulogu, a umesto šatri, za svoje predstave koriste velike pozorišne, ili dvorane namenjene kulturnim dešavanjima.
Investitori, sindikati i fakultetsko obrazovanje
Za razliku od klasičnih cirkusa koji su bili porodični posao, ne baš siguran i daleko od redovnih prihoda, savremeni cirkusi imaju razrađene poslovne modele, uključujući i sve prisutniji „crowdfunding“ – masovno finansiranje putem sajtova kao što je Kickstarter, na kojima se predstavljaju poslovne ideje za koje se traže sredstva. Na ovaj način je u Škotskoj otvoren biznis centar savremenih cirkusa, koji je izvođačima omogućio da svakodnevno, u bilo koje doba dana ili noći, imaju pristup prostorijama za treniranje, za održavanje predavanja i probe predstava.
Savremeni cirkusi biraju zaposlene na konkursima za izvođače koji su se formalno školovali za ovu struku. U tom segmentu obrazovanja ističe se Finska, koja izrazito neguje cirkusku umetnost i gde postoje stručne organizacije koje brinu o budućim naraštajima cirkuskih izvođača, obezbeđujući im prostorije za treninge, ali i pristup literaturi o ovoj vrsti umetnosti. Država obezbeđuje finasijsku podršku za postavke novih predstava, a sindikati cirkuskih izvođača savetuju svoje članove gde da traže posao i kako da sklope ugovor sa trupama.
Ali najveći akcenat je na obrazovanju i to do akademskog nivoa, prvo kroz dve visoke škole koje imaju smer za izučavanje umetnosti cirkusa, a potom i kroz mogućnost postdiplomskih studija u Francuskoj ili Švedskoj. Finska, međutim, nastoji da održava kontakte sa onima koji su radi usavršavanja ili posla otišli u inostranstvo i da ih vrati u zemlju, makar kao predavače, budući da u ovoj državi od oko 5,5 miliona stanovnika postoji gotovo 50 škola koje bar delimično nude obrazovanje za cirkuske izvođače.
Savremeni koncept cirkusa je, stoga, privukao u svoje redove neke od najpoznatijih svetskih imena, poput Viktorije Čaplin, ćerke slavnog komičara Čarlija Čaplina, koja je osnovala Le Cirque Invisible, a njen sin Džejms Tijere, glumac, violinista, režiser i „još mnogo toga“, je, među svim svojim talentima, slavu stekao pre svega po cirkuskim nastupima. On kombinuje nastup na trapezu sa pantomimom, igranjem, sviranjem, akrobacijama na biciklu i drugim veštinama, često u gotičkom ambijentu, zbog čega ostavlja snažan utisak i na publiku i na medije.
Multimedijalni spektakli
Cirkusi novog doba, ostavili su za sobom ne samo tradicionalne teme, već i zastarelu opremu i tehniku. Primera radi, britanski Skewed Circus u svojim nastupima kombinuje pank, rep i dens muziku sa komedijom, te ga neki zovu „pop-cirkusom“, pre svega namenjenog mladima. Jednako popularan među novim generacijama je argentinski cirkus Fuerza Bruta, čije predstave podsečaju na žurke zahvaljujući nastupima di-džejeva, dinamičnim akrobatama i video spektaklima u kojima muškarci protrčavaju kroz zidove, a žene plivaju u vodi, metar iznad glava oduševljene publike.
Fascinantan primer korišćenja novih tehnologija je i američki cirkus Quixotic Fusion, koji nudi publici multimedijalni sadržaj, interesantne klipove, a poseduje i najmodernije osvetljenje sa odlično dizajniranim „plesom“ lasera, zbog čega ih kritičari nazivaju „apsolutnim čulnim iskustvom“. Sa druge strane, australijski Circus Oz se izdvaja po akrobatski zahtevnim a duhovitim nastupima, ali i po aktivnom zalaganju za rešavanje nekih ozbiljnih političkih pitanja kao što su prava žena i Aboridžina.
U Srbiji, reč „cirkus“ već odavno asocira isključivo na domaću političku scenu, a što se tiče onih pravih, od 25 cirkusa koji su redovno održavali predstave po nekadašnjoj Jugoslaviji, sada je preostala samo vest da je poslednji srpski cirkus Medrano pred gašenjem. Prvo im je zbog protesta nevladinih organizacija zabranjeno korišćenje životinja u predstavama, a potom su usledili i problemi sa opštinskim administracijama oko dobijanja dozvole za lokacije, pa te procedure u nekim mestima traju mesecima.
No, i da nije navedenih poteškoća, očigledno je da tradicionalni koncept cirkusa izumire i u Srbiji, o čemu svedoči i „Nedelja savremenog cirkusa“ koja je održana prošlog meseca u Beogradu, pod okriljem „Cirkusfere“. Osim predstava, tokom ovog događaja priređene su radionice posvećene pedagogiji u ovoj oblasti, kao i predavanje „Zašto cirkuske škole?“, koje je držao Pjer Kartijer, direktor škole “Turbul” iz Francuske, sa idejom, kako su obkasnili organizatori, da i Srbija dobije sličnu školu za obrazovanje cirkuskih izvođača.